Nova Evropa

drvo, »isto načelo, samo u pasivnom stanju« (kako to zgodno primećuje Vladimir Solovjev u svojoj »lIstoriji i budućnosti teohratije«), izaziva čarolijama svojih tajanstvenih »formula« Duha Tmine u Prirodi, da otpočne poslednji, odlučni boj, · Tehnički progres, koji se činio podložan čoveku, postaje njegovim gospodarem: nebudući dopunjen duhovnom evolucijom, teži on da preradi i preobrati čovečju dušu u sliku i priliku mašine, stroja, Materijalističko, mrtvo, shvatanje sveta, poput crne magle, obvija zemlju; gvozdeni tutanj strojeva zaglušuje blage reči, te duša, omamljena i oslepljena, i sama postaje sve sličnija crnom željezu. A u željeznom grohotu pobesnelih strojeva ćuti, kao gSroblje, Hristova Crkva...

»I u isti mah zavlada crkvom grobna tišina, „,. a malo zatim začuju se teški koraci, odzvanjajući božjim hramom, Homo pogleda ispod oka, i vide 8de dovode omalena i iemeljita čoveka s iskrivljenim nogama, Sav je bio pokriven crnom zemljom, Noge i ruke, takodjer pokrivene zemljom, naličile su čvornovitom i čvrstom korenu, Teško je stupao, i svaki se čas spoticao, Duše vedje visile sa mu do zemlje, Homo razabra s užasom, da je lice toda čadovišta od željeza ,..,«

Ali kruga unutrašnje crkve, duhovne staze bogopostajanja, ne može da prekorači Zemaljski Duh. Ipak je on niži i — M izvesnom smislu — nemo ćĆćniji, od čoveka, jer ulazi u njeg6ovu dušu tek kao njen sastavni deo; a tamo je već ušao ı Isus dHristos!,,.

Макон ко да je loše uredjen svet i pun greha, i makoliko da je ogromna opreka izmedju života i Hristove nauke, ipak to još nije glavno, Nema sumnje, da ratovi i vešala, blud i klanjanje zlatnom teletu, i sve ostalo što sretamo svuda u OvOme životu, — da sve to kvari dušu; ali ništa od toga ne može da ju zarobi; možda čak naprotiv: što veća opreka izmedju života ı moralnih zakona u čovečjoj duši, utoliko smernijim postaje »oholi čovek«, ı utoliko jače se u njemu javlja žedj za pokajanjem i sveto nezadovoljstvo sa samim sobom, | kad bi se samo ova 1 ovaka zemaljska »neuredjenost« mogla da prebaci istorijskom Hrišćanstvu (kao što to čini Tolstoj), ne bi još bila prevelika i preteška njegova odgovornost, Moralno napredovanje čovečanstva — organski, životni proces — računa se na hiljade i hiljade бофта; 1 sama činjenica, da Jevandjelje nije odmah preokrenulo Zemlju, može samo da služi za dokaz njene životne smage, i organske prirode same Hristove nauke, Što se ova manje bavila svetskim, spoljnim, reformama, utoliko je intenzivniji bio njen rad na području un utrašnje, duhovne, obnove, Plamen koji je doneo na Zemlju Hristos gori zasad samo u ponekim dušama, u dušama samotnih ljudi, koji su stvorili za sebe »unutrašnju Crkvu«; ima tu katolika i protestanata i pravoslavnih, pa možda i bramana i mu-

158