Nova Evropa

били затворени. Пијаца, млекарница, месарнипа, пекарница, ничега није било; и почела је глад. Али је можда још понајгоре било несташица воде, јер је водовод престао био да ради, Људи и жене ишли су под топовском ватром да траже воде по чесмама, па су се на путу, у близини чесама, виђали лешеви убијених од случајних метака или услед експлозије топовских граната, Ратујуће странке разоружавале су међутим мирне граБане, те се, као последица тога, бандама зликоваца отварало широко поље за рад. Иначе, противници се међусобом нису штедели: колико је заробљеника устрељено и намучено у току ових грозних дана, ко ће то знати7,,

Све је то трајало пуних једанајст дана и једанајст ноћи, без прекида: сваки је осећао да је смрт ту, да лебди над њим и његовим најближим. Последња ноћ била је нарочито ужасна: грување топова није ни за часак престајало, тако да су се куће тресле од летећих и експлодујућих граната, већином тешких калибара; кроз прозоре су се јасно могле видети муње од топовских зрна, и експлозија и сјај огромних пожара које нико није покушавао да гаси.

Онда, 26, јануара. (8. фебруара) у јутро, топовска грмљавина је престала. Но нико није смео да изађе из куће, Ускоро се на вратима појавише првени гардисте са Севера: „Отварајте, брже!" — Није требало два пута рећи, Претрес: траже оружје, „контрареволуцијонаре", официре, агенте Раде. Шарену, чудну слику представљали су ови црвени гардисте: то су били поглавито петроградски и други северно-руски радници, прави пролетери, већином старији или бар зрели људи; било је и морнара, лепо одевених, те нешто, веома мало, војника, много свакојаког олоша,и робијаша и младића без занимања, сумњива и подивљала изгледа. Опасани митраљеским шареним пантљикама, у рукама са бомбама и револверима, и са пушкои преко рамена, ова је војска чинила већ споља страшан утисак; али је најстрашнији био израз лица: сасвим подивљао, готово луд или избезумљен услед мржње, умора, алкохола, борбе, и опасности, те жеђи за осветом, Ко се знао снаћи у разговору с њима, ко је умео да их сусретне пријазном речи, или да их на време понуди цигаретом или чашицом ракије (понегде су им приређивали читаве закуске!),ту би становници куће обично добро прошли, и смрт би мимоишла јаднике, Али на многим местима одиграли су се крвави призори; на стотине људи официрског сталежа (официра, војних чиновника, лекара, обвезника грађанскога реда) убијени су још у собама, на степеницама, и пред капијама кућа, многи су стрељани пред родитељима, женом и децом ... Друге су одвлачили у такозвани „Штаб Духоњина“, како су по имену зверски убијеног Врховног Команданта руске војске подругљиво прозвали идилички „Маријин врт“ над Дњепром, преко пута

135