Nova Evropa

знати унапред шта се хоће, иначе се иде на срећу и на случај, — са ризиком да се поруши и оно што се већ учинило. ад манифестујемо вољу, да хоћемо да будемо више Талијани, то значи да имамо у глави неки тип онога што држимо да је „тглијанско“, што би било нека стална средина, или идеал који је најближи нашем народу; када опетујемо, да хоћемо да прихватимо каменити зуб традиције, значи да постављамо неко одређено битисање традиције уистину наше, која се даје распознати испод свих наслага и утицаја повести, услед свога континујитета и своје хомогености, Али се до ових претпоставака не долази скоро никада деломичним одреБењима, и фамозна ова традиција има да се схвати не као полазна тачка да се нешто непосредно постигне, већ као нешто далеко и стално, — као нека већ позната солуција, а не тек као проблем који тек има да се реши, Супротно ономе што раде наши суграђани, ми бисмо и у овом случају да поставимо проблем као проблем, и да покушамо сакупити датуме и податке за његово решење, те да, ако можемо, понудимо и ми своју солуцију'ономе расејаноме и каприцијозноме професору који се зове јавно мишљење, | Проблем је компликован, — из страха да можда уопште

и не постоји, и да би могло да буде да га не сматрају проблемом, Тојест: пре него што се почне истраживати, која је и шта је наша традиција, потребно је да знамо поуздано, да ли нека наша традиција уопште постоји, — традиција, уистину талијанска, и непомешана с другим традицијама. Постоји, наиме, историјски скептицизам човека који стоји на тераси и гледа где се нижу поворке, и који — подржаван и обавештен од божанске и неограничене разлике, нарочитости и сложености ствари — пориче, када га питате, не саму могућност решења проблема, али легитимност да га се постави, За њега — антиплатонисту, номиналисту — главно је једино резултат неке личне парцијалности, За њега не постоји традиција, — за њега у најбољем случају постоје традиције. Оно што је уистину велико и више од обичнога, јесте лично: различно од другог, изван општих црта, оно што поседује неко своје лице, Геније нема традиција, — он их уништава. Ако се око њега, и за њиме, и растежу имитације, мајмунисања, пи академије, као неко понављање и нека фикција сличности, хомогености, подражавања — тојест „традиције“ —, то није за похвалу и хвастање већ пре на срамоту, као неко силажење и опадање, и погибељно помножавање, Италија, са својом мешовитом и прежваканом повешћу, била би неминовно жртвом негативног раздробљавања антитрадицијоналисте. Аутохтоне расе; Феничани (Етрушћани) у центруму; Грци на југу; Лангобарди на северу; Арапи у Сицилији; Французи на западу; Каталонци у Сардинији, — сами

257