Nova Evropa

Говорећи о овој предрасуди, и о аргументацији с њом спојеној, треба да смо прије свега начисту, да је марксизам додуше социјализам, али да сваки социјализам не мора да буде баш марксизам. Јер социјализам може да буде и изван марксизма; било га је прије Маркса, а биће га и послије њега, односно мимо њега, а евентуално и противу њега, Сваки сопијализам пориче право другоме да се крсти социјализмом; сваки од њих пребацује другоме евентуално и издајство социјализма, „буржујство", и т, д. Али то су субјективни чини, који не могу поједином покрету и идеји одузети објективно својство социјалистичко, ако та идеја и тај покрет имају озбиљну тенденцу, да побијају данашње капиталистичко друштвено уређење, и да га преобразе у једно ново, које би што боље удовољавало разумним потребама сваког члана-радника тога друштва, Иако је приватно власништво темељ капиталистичког друштва, не мора социјализам, противник капитализма, да побија то приватно власништво у свим његовим манифестацијама: он га може побијати само у онима гдје се оно очитује са својим злим посљедицама; гдје таквих нема, гдје је приватно власништво чак потребно да би се одржале неке његове добре посљедице, тамо се и социјализам може слагати с њиме. У свакоме случају, социјалист остаје социјалист, остаје човек с оном разложеном социјалистичком тенденцом према друштву, његовим појавама, и његовим члановима,

Има дакле случајева, кад је социјализам компатибилан са приватним власништвом, и евентуална потреба да се ово сачува не искључује социјализма, Још више; социјализам, као реалан практичан покрет, имајући увијек пред очима пиљ, не може их затварати пред разним односима у којима се човјек као приватан власник налази према предмету своје приватне својине, Велеиндустријалац једва и познаје продуктивна средства с помоћу којих је стекао приватно власништво; а ако их и познаје, она могу бити, додуше, употребљена само са његовом вољом, али не могу и само с његовим радом, — ту треба и рада туђих руку, на стотине, хиљаде, и више. Дотле, међутим, не би било ништа зло; ово настаје тек тиме, што највећи дио вриједности продукта онога рада. припадне не радницима већ велеиндустријалцу, не власнику радне снаге већ власнику раднога, продуктивнога, средства. Овог зла, те зле посљедице, главне коју треба да побија социјализам ако хоће да постигне свој главни циљ, — нема код малог индустријалног власника, код малообртника; овај, да би употребио продуктивно средство, којему је власник, не треба увијек туђих руку, — достају његове; он је власник и радне снаге и радног средства, Њему. дакле, као раднику, као власнику сопствене радне снаге, припада и сва вриједност

397