Nova Evropa

Ове везе учвршћене су доласком из Русије богатог и угледног Црногорца Ивана Ивановића-Вукотића, који је био стекао у Русији известан углед те постао за неко време као нека врста руског експонента у Црној Гори, заузимајући место председника „Сената“, који је тада основан, као што је заведена и нека врста милиције, „народне гвардије"“, под покровитељством Русије, У вези с овим, цар Никола је, на предлог свога Министра Спољних Послова грофа Несељрода (а на подстицај Гагића), знатно повећао новчану помоћ, коју је Црна Гора од Русије примала још од времена Петра Великог, али редовно од доба цара Павла. Том су приликом Његош и власти, и уошште цео народ, приморани да свечано обећају, да Црна Гора неће загазити у рат са Турцима, јер је баш некако онда дошло било до већих пограничних окршаја и међусобних упадица (што, уосталом, није сметало да се ови понове у више наврата и касније, прелазећи понекад, као што је добро познато, у праве ратове). И са Аустријом били су односи више пута помућени, па је и ту руска дипломација морала увек да интервенише, да би сачувала мир и принуmana Црну Гору на попуштање. [е интервенције, које нису увек биле од користи за Црну Гору, али су вероватно у оним приликама биле неопходне, поуздано нису много задовољства правиле Његошу и Црногорцима,

Најважније политичке везе означава, у касније време, учешће руских званичника (потпуковника Озерецковског и дворског саветника Чефкина) у раду мешовитих комисија које су биле установљене да одређују границе, јер се тиме од стране Русије индиректно давала нека врста међународног признања независности Црне Горе, док је у исти мах отсуство на Цетињу руског дипломатског односно конзуларног представника опет индиректно потврђивало турску тезу да је Црна Гора обична турска покрајина са локалном самоуправом. Године 1833 дошло је онда до пута Његошева у Русију, где је он први од црногорских владика завладичен од руских архијереја, и то у присуству самога Цара у Казанском Сабору у Петрограду, Овај чин високо је подигао углед Његошу у очима његова народа, а исто тако и у очима Турака и Аустрије, Сам дочек у Петрограду био је изванредно леп и топао, и очарао је Његоша, као што га је уопште усхитио непосредан додир са великом словенском државом и сјајном словенском културном престоницом. „Владика Раде" — прича Медаковић „не имаше довољно речи да представи тај дочек и ту неописану усрдност браће Руса. Најотменији Руси носили су га на рукама, како се Владика сам са усхићењем опомињаше, па би говорио: „Руски великаши са неописаном радошћу и са искреном братском љубављу провођаху ме у своје богате

466