Nova Evropa

Британији приближио Србима, да их је осетио и заволео, и да жели да их још боље позна и да о њима обавести и своје код куће. Карактеристично је, например, како су Енглескиње. одмах откриле једну од главних црта овог народа, чињенипамадкоје потпуно обарају све што се знало о Србима на Запау и у њиховој земљи, и које су тако супротне ономе што по свему изгледа издалека: све су оне у болничкој соби утврдиле трагичну судбину српског војника, који мора да се

ори једнако с пушком у руци, а који не мисли о другом до о својој породици и о својој груди на којој би желео да мирно живи и уради оно што раде или што су урадили његови срећнији суседи у западној Европи, Бачен, међутим, на средину између Истока и Запада, он је имао да чува главни друм једанпут од Азијата да не пређу и не поплаве Европу, други пут од завојевача европских да не прелазе и не поплаве Исток, те није могао мирно да отпочине и да ради свој посао ни за часак, иако је то оно за што је створен и за чиме му душа жуди...

Сад би се могло многоштошта изменити на боље, Бечки и пештански листови, који су били раније главна препрека за непосредни додир између Британије и Запада на једној страни и Балкана на другој, неће моћи и после овог Рата терати стару политику, а поуздано је бар да неће бити главни извор о источном и југословенском питању за западне државнике. Оскудица обавештености код дипломације —- све кад би ова и после Рата остала каква је била —- неће бити од толике штете, будући да је ствар обавештавања сада прешла у јаче руке: у руке британских жена. Оне су дошле на лице места и познале Србе у њиховој кући, са њиховим добрим и лошим странама; оне су заволеле српског сељака, и желе да наставе познанство с њим, и да му и даље помогну, и сада, и кад се врати у свој завичај; оне ће познати и заволети и други, већи део српског народа, који је био под Аустријом, због којега су бечки и пештански листови и обавештавали криво Европу, и због којега се на крају крајева и водио овај рат. Оне ће о свему обавестити своје код куће, као што то и сада већ увелико чине. А друго се и не тражи...

Британске жене, које су исписале на своје заставе као једну тачку свога програма југословенско питање, имаће да буду консултоване при коначном решавању по овом предмету, Глас који су стекле у Рату поуздано ће им дати право да им се чује глас и после Рата; а српски народ, који су оне помогле тако својски у борби, биће срећан ако му оне помогну и у миру, и — макако то нетрадицијонално звучило за назадне уши — неће имати ништа против тога, да се оне ставе на чело политици која ће се одсад у погледу њега водити у њиховој великој земљи,

М. Ћурчин. 485