Nova Evropa

промашили свој задатак, или свој позив, маколико сматрали себе, ити их други сматрали, песницима и критичарима. Колико пута нам, у тој вези, пада на ум она бесмртна бламажа_ пок. Љубе Недића са стиховима Лазе Костића:

У по ноћи превесељке, Са четренке теревенке Мамуран се враћах дома...

које је прогласио бесмисленима, писаним „на мамурлук“. Изгледа да је он (Недић) био одвише трезвењак, па често није умео да осети и оцени поезију, особито кад би му изразителичне симпатије и антипатије (као у случају Змај-Јована Јо-. вановића и Лазе Костића) помутиле критичко расуђивање, А. шта тек да се каже на потпуну отсутност критичког осећања за песничко превођење, која допушта „песнику“ В. ИлићуМлађем да саспе онаку прегршт избезумљених погрда на једну одличну и оригиналну књигу каква је овај „Голишан“,

Ко хоће да види преводилачке способности Н. Цвијановића, нека узме у руку превод „Индијска Џунгла“ Вл. Дуката (у загребачкој Забавној Библиотеци, књига 87—89),. који нипошто не спада међу наше лоше преводиоце, па нека. ra пореди са Цвијановићевим „Голишаном“. Убрзо ће пронаћи за колико копаља стоји овај преводилац над оним, по свима. критеријима добра преводиоца (познавања језика са којег преводи, и језика на који преводи, лакоћи стила и реченичних конструкција, реда речи и интерпункције, и т, д.). — Доказе о прерађивачким способностима писца „Голишана“ остаћемо засад дужни, јер би зато требало много дубље ући у ствар него што нам овде стоји на расположењу простора и. времена, Али нам наши читаоци могу на реч веровати — на. реч која у овом случају почива на дугогодишњем преводилачком искуству —, да је наша преводна књижевност добила. у писцу „Голишана“ једног првокласног представника, који би погрешио ако се не би посветио преводилачком послу и књижевном раду уопште, А наша књижевна и читалачка јавност опет погрешила би, кад га не би нато, показујући што боље и јасније своје интересовање, ободрила и натерала. То је уједно најбоља оцена и најбоља препорука коју можемо дати једном преводу данас, код нас, где — услед разних момената (не на последњем месту и зато, што у Југославији књижевна и ду·_ ховна својина, ни наша ни туђа, није законом заштићена) — преводи свако ко стигне, и како стигне, тако да би савесна критика. морала узети најоштрије мерило и ударати немилице по лошим продуктима преводне литературе којима се, на штету добре књиге и на штету народног језика (да и не говоримо о одгоју

_ читалачке публике) пуне даномице излози наших књижара и

- трафика. — u —

571