Nova Evropa

oni nisu zbog Nikole omrzli i na Svetog Nikolu, kao G. Bogićević, Možda ovaj ima i dubljih razloga za svoje sadašnje držanje. uvredjena srbijanskog diplomate; ipak je sve to samo lično i plitkko, i — »mam merkt die Albsicht, umd wird verstimmit«, Mi iskreno priznajemo da sa zazorom i sa žaljenjem pratimo njeБоуо pisanje i njegovu saradnju ma »Kriegsschuldirage« i što je s njom u vezi, Možda ćemo se, drugom prilikom, vratiti još na slučaj G, Bogićevića, |

„Критике“ В. Глигорића.

Не можемо рећи да смо нарочити љубитељи „претакања" у књижевности, т, ј, скупљања и прештампавања већ објављених књижевних радова у засебне књиге и књижице, Али морамо признати да понекад, и код неких писаца или предмета о којима пишу, то може бити потребно, или бар корисно. Тако, например, мислимо да је Г. Велибор Глигорић добро учинио што је неке своје критике сабрао и издао у једној књижици, тако да се може добити јаснији и одређенији појам о његовој критичарској личности, која нам је — да искрено признамо — изгледала доста магловита и бледа, док смо је сретали по листовима и часописима (често другога реда или несталног излажења) кроз дуги низ година. Овако, на једноме месту његова критика постаје изразитија, и оставља на нас утисак човека који има своје мишљење, често у врло суптилним и сложеним књижевним питањима, и који то мишљење уме да каже и да брани, Нећемо рећи да се ми с тим мишљењем увек слажемо, иако морамо опет признати, да смо и сами изненађени на колико смо тачних судова и добре карактеристике наших писаца наишли на ово 54 странице књижице Г. Глигорића. Мање бисмо се сложили са одвише заоштреним поентама и често претерано личним, да не кажемо анимозним, тоном, и помало афектираном позом, што међутим нема ништа заједничко са „субјективним ставом“ пишчевим, како би он то хтео да прикаже у своме предговору. Држимо, уосталом, да је тај „Предтовор“ понајмање успео од целе књиге; није објаснио оно што је хтео да објасни („субјективни став“, „полемични тон“, „нескромност“ и „уображеност“) а покварио је донекле утисак о лепој храбрости мишљења са којом Г. Глигорић задужује нашу критику. Кад се већ удара на „ауторитете“ — а зашто да се не удара, ако се мисли да треба 2 —, онда нашто изви-

њавати се или молити унапред допуштење зато 2 — л—

96