Nova Evropa

ганда споља била подигла. Међу нацијоналистичким легијама није било верског питања, — муслимани, хришћани, католици и православни, сви су имали само један циљ; продирање ка слободној, напредној, и просвећеној Арбанији, без обзира на све друго. Међу њима је било обртника и занатлија, простих радника и ратара, и сви су они умели да о верским питањима расправљају без страсти, попут какова филозофа.

У арбанашким масама, народни језик слабо је одговарао потреби за разговор, будући искварен мешавином туђих речи. Арбанашки нацијоналисти ревно су се дали на посао да обнове језично благо, враћајући се на речи које су течајем времена биле испале из употребе. Од сирових и грубих почетака забрањена, прогоњена, и некњижевног језика успело је већ досад изградити и популарисати арбанашки језик, способан за говор, па и за изражавање узвишеније мисли. Преведено је Свето Писмо, и исто тако прерађене су у наш језик многе верске књиге мухамеданске и хришћанске; сарадња обе врсте писаца, хришћанских и муслиманских, веома је присна и узајамна, — нешто што се чини готово невероватним, А вазда ваља имати на уму да је цела та работа изведена за владања црвеног турског султана Абдул Хамида Џ, и то ван куће, по страним државама и у најскученијим приликама,

Чист резултат ових напора народних друштава и нацијоналних радника на страни, није само у томе да сада исељеници, који иду овамо-онамо, умеју читати и писати арбанашки, иако никада пре тога нису имали прилике уживати благодати школске обуке, већ да се је и много хиљада народа у самој Арбанији упутило у свој рођени језик устрајном самоподуком. Било је призора вредних пажње, како се појединци који су већ прошли средње доба а да нису никада били ма у каквој школи муче и паште арбанашком азбуком, да би научили свој језик, прогоњен и забрањиван од варварске владавине, А идућег дана, често, могли сте видети исте људе иза гвоздених решетака турских тамница, једино зато што су за-

течени с којом арбанашком књигом у руци,

Ипак свет напољу никад није праведно оцењивао ове напоре. Никад није запитао, зашто је већина арбанашких књига издана у Букурешту, Софији, Кајиру, Бриселу, и другде; никад није истраживао, како је могуће да има толико народа који чита и пише свој народни језик а да никад није било арбанашких школа и, што је још чудније, да уопште није посећивао никакове школе! И није се зауставио чудећи се, како је било могуће, да је арбанашки језик у употреби као службени језик од године 1912 наовамо, док је обука у том истом језику била строго забрањена још до године 1908,

145