Nova Evropa

Bilbao! Zar nećeš da podaš i drugšim fuojim sinovima neisbazane nemire, što si ih dao meni, sinu fvome? Me dopusti da oni pobvuare sluh i osuše srce slatkim rečima naroda sa pijaca. Jer, pod onim šfo oni nazivaju milost leži najveća nesreća ljudsba i nadljudsha. Uguši te lasbave glasove jehom čehićđ fvojih Povača, udarajući po nahovnju na home se priprema врозаје.

Gore glavu, Bishajo, budućnost je tvoja!

MIGUEL DE UNAMUNO.

(Iz „Uspomena na detinjstvo i mladost“). (Preveo sa španjolskog, B. R,)

ОБЛАЦИ СУТОНА.

При падању вечери и лишћа, лутајући према Западу,

кроз дуге сене, њише се мој сан, да се по небу изгуби,

у црвене облаке сутона.

А при смирају сунца полетело је, као и мој сан, распршено лишће... О јесенџ, јесени моје славе,

како је отужна тишина твоја,

кад се на заласку, према Западу, креће ходочатће снова, и по земљи просипа семе друшх светова п сена! И купи се према западном сунцу пожутело лишће,

шта је, зелено јучер и приљубљено уз стабло, пило њетове зраке

са непознатих врхунаца,

жедних истота сунца,

саму окружујући судбину,

да та, у вечно торућој ковачници, својим срцем саљори,

И онде, пепео и дим,

земљи давати оно што из ње изилази, и облацима п плавоме небу,

п сваког дана по азурним обалама сунцу, трудноме од властитог дела, да осуши зној сјајно злата:

црвени животни сок.

Тако Ћете и ви, моји снови,

животног стабла свеже лишће,

ваш пепео оставити земљи,

173