Nova Evropa

различитим методама али са једнаком вером и срчаношћу у борби за унутарњу еманципацију нацијоналне душе, са тежњом да се изради план једне мисли-водиље, једне културе, једне естетике, једне етике, те доследно и једне акције, отворено талијанске,

Рат је затекао нашу земљу заокупљену овом идеалном борбом, раздељену на два табора, — један, већина, привезан уз менталитет и уз сумњиве или покварене обичаје новије прошлости, и други који је горео жеђу за обновом и очишћењем, за препородом нацијоналног организма, Велики догађај захватио је непосредно у пд ове борбе, изазивајући одлуку и оријентацију, опредељење на коју ће ко страну: неутралност или интервенцијонизам били су тачке које су споља означавале овај фатални разлаз.

а странце је, можда, тешко схватити у дубини какво је значење ове две речи за нас, јер оне нису само значиле аверзију према рату или вољу за рат, него су готово обележавале две расе грађана: ко је био против рата, био је и против талијанске идеје, против историјских разлога домовине, подлегао туђем утицају, скептик, и чак делимице роб; ко је, насупрот, био за рат, тај је био уједно за чисту талијанску мисао, за историјску афирмацију домовине у одлучноме часу, за обнову талијанског, латинског, и католичког реда, за ослобођење испод иноземног јарма на свакоме пољу и у свакој дисциплини.

· Победа је могла и морала да изглади разлике, али се то није десило; штавише, тек што је закључен и побеђен рат, настало је разочарање. Тек што су потучени спољни непријатељи, унутарњи непријатељи (јер су ови у ствари постали били духовни и политички непријатељи Рата), као да су осетили опасност, па су покушали да се користе дизоријентацијом и ослабљењем земље након толиког напрезања, да поново дођу до власти и да тако опет стерају Италију у стару низину. Анархија трга („пјаце") и политичке класе доминирала је месецима и годинама талијанским животом: народ распламћен апологетима руског огња срљао је равно у катастрофу, док су властодршци, опијени либералном, демократском, социјалистичком демагогијом, узаман тражили у себи самима енергије да би се опрли неизбежном слому.

Усред тога трвења (1919) никао је спонтано Фашизам. Он није био, како сам већ на почетку рекао, једноставна афирмација једне воље конзерватизма посред оне трагедије нереда и лудила. Он је насупрот био резултатом једног изненадног горућег споразума између снага уистину чистих, право талијанских, историјских и произашлих из ранијих духовних покрета и радња, који су се сви сада опет нашли и сукобили у борби о врховну власт, - "

240