Nova Evropa

при продаји мужика. Реформа од 1861 није ликвидирала руско социјално питање, И даље мужик мрзи властелински двор, символ његова робовања; за границом Русије, хиљаде школованих младих људи стварају револуцијонарне кружоке у којима воде главну реч Чернишевски, Крапоткин, Бакуњин, Херцен, Нечајев; шесетих година прошлог столећа они проповедају уништење правног и социјалног поретка у Русији, и уништење династије Романова, туђинске и по крви и по духу, која влада у корист себичне касте, однеговане такође у туђинском духу.

Млади Светозар Марковић, Пера Тодоровић, П,. Велимировић, Лазар Пачу, и Никола Пашић, примили су ове идеје руских револуцијонара, бацили их у народ, и стекли ону огромну популарност од које и данас живи Радикална Странка, У почетку, били су за увођење општинске својине земље („мир“), — за сељачки колективизам; како у Србији није било властелинских дворова, загрмели су противу бирокрације, Уздрмавши сву масу, они су тек 1881 изашли пред народ, са програмом који одбацује оно што је битно код руских социјалвих револуцијонара, сељачки колективизам, а задржава само пароле; против краља, против бирокрације, а за парламентаризам. Прво су пред изборе 1880, кроз напредњачко „Видело“, издали проглас „пријатељима народа“, па су 1881 покренули и сопствени лист „Самоуправу“. У новоизабраној Скупштини, Пашић врбује посланике и ствара радикалски клуб, док П. Тодоровић пише статуте странке и објашњава их народу. Ти су статути коначно усвојени 1882, на скупштини у Крагујевцу; те године извршена је организација странке у целој земљи.

Има историчара који сматрају Радикалну Странку првом чисто политичком странком у Србији, за разлику од других странака које су биле и династичке. Али то није тачно. Династички преврат од 1858 није уништио Карађорђевце, — они су се за свемоћи кнеза Михајла и стеге намесника били само притајили. Тополска Буна имала је чист антидинастички карактер. Први следбеници нове странке били су сви Карађорђевци, који су тада дошли до даха после „врућих протокола“ намесничких. По тим присталицама, који су одмах појурили под радикалску заставу, из слепе мржње на Обреновиће, Радикална Странка је била и династична. Ова мржња противу Краља била је програмски подржавана: и руски револуцијонари проповедали су уништење Цара.

Присталицом политичког радикализма постале су ситне занатлије и сељачка фукара, пролетарисана у то доба већ сасвим разбијеним сељачким задругама, Али су пришле ради"калском покрету и имућне породице оних виђених првака који

400