Nova Evropa

Knjiga XIV. Broj 3. 26. аубизја, 1926

Званична Црна Гора и капитулација,

Потоњих година много се писало о уједињењу Црне Горе са Србијом. Тим написима била је обично тенденција, да докажу потребу и оправданост уједињења обеју независних српских држава. При том аргументисању, поједини писци (можда и званичници) застрањивали су више-мање, па су понекад ишли и тако далеко да су окривљавали званичну Црну Гору, често буд-зашто, да тим оправдају уједињење. Таква схватања овог важног питања несамо да су скроз погрешна већ су уродила и кобним посљедицама по само уједињење. Уједињење Црне Горе и Србије није моментани изум ни творевина појединих људи, или политичких партија, већ је оно било вјековни и урођени идеал свију Срба, ма гдје они живјели; оно је дакле требало и морало да се изврши посље успјешног завршетка Свјетског Рата, без обзира на династије или на друге политичке и племенске обзире. Међутим, за извршење тог толико важног и толико деликатног питања фалило је, по мом мишљењу, потребни такт. Ја сам увјерен да се уједињење могло извести и на миран начин, на задовољство свију, па сам на томе и сам радио колико сам знао и могао; али су мјеродавнији узели противан правац, па је и крв проливена, те ће се рђаве посљедице још задуго осјећати,

Ради умирења духова и консолидације наше државе, сматрам да није опортуно засад о свему томе надуже расправљати; али, изазван, и лично вријеђан, морам дати јавности извјесна обавјештења о покушају тражења мира званичне Црне Горе од непријатеља за Свјетскога Рата, јер тим питањем баве се нарочито интензивно у посљедње вријеме поједини писци, и колико жучно толико и неправедно окривљују за издају и капитулацију званичну Црну Гору. Говорићу дакле само о томе, и настојаћу да будем што краћи, и да изнесем само најглавнија факта, ради веће јасноће,

За вријеме Свјетскога Рата био сам послаником Краље-

вине Црне Горе у Србији, Одступио сам са Србијанском Владом и војском из Србије преко Црне Горе, и на наваљивање