Nova Evropa

имају једно с другим. И баш ту налази „свет“ разлога да се умеша, да се стави на једну или на другу страну, да одобрава или извињава, или да осуђује; и ту своју страховиту индискрецију назива „врлином“ и „моралом“, Кад би се људи старали ма и за стоти део толико о свом ближњему иначе, колико се старају и брину о његову моралу, било би убрзо много лешше живети на овоме свету. Али је овако удобније,

јер шта стаје бити пун врлина за друге2,,. На тај начин придаје се и сувише важности сполном животу, и жене — и у књигама и у друштву — причају вечно о „неверности“

мужева, док мушки опет промукоше говорећи о женској несталности и неморалности, Нарочито новији и најновији књижевници, у својим романима и новелама (например, Питигрили), понављају без престанка тврдњу, да и нема моралних жена, Није тешко показати да ова тврдња, и њој сличне тезе и хипотезе, почивају на збрци појмова,

Факат је, у истини, да нема, да тако кажемо, сполне врлине, јер је ни не може бити. Јер, кад би је било, то би значило, да су наша мисао и наша воља јачи од моћнога, свемоћнога, нагона за одржањем, — да су јачи него сполна љубав; док је, у ствари, баш обратно тачно, т, ј, сполна љубав је јача од свега, и само се служи нашим мишљењем и нашом вољом, непознавајући и непризнајући закона ван себе, и изругујући се свима лепим намерама и начелима. Јер сполна љубав, то је сама творачка природа, чијим тајним циљевима. ми служимо средством без поговора. Она гази безбрижно, и руши немилосрдно, све наше мале, с муком састављене и изграђене, моралне системе, и нема тога што она собом не би могла оправдати, и пред собом и пред другима. Што њен чаробни прутић додирне, мења онога часа свој вид или лик, и кривда постаје правдом, несвето светињом; за њу ништа лакше него да задобије за себе несамо чула и срце, већи саму главу. Стога ниједна жена која уистину љуби није у себи уверена да чини зло; напротив, она мисли да је потпуно у свом праву, ма је цео свет оговарао или проклињао, Где чула дођу до речи, ту су и глава и срце већ на њиховој страни,

Неумерена, иако можда сасвим бесвесна и најивна, неправда многих људи, и поименце жена, кад суде о туђим љубавним згодама, долази отуд, да сваки разуме потпуно само свој случај, те себе оправдава „великом страшћу“, док му исто то код другога изгледа скандалозним неморалом, зато што се тако мало њих знају уживети у туђе осећаје. Ако жена нешто чини једном човеку за љубав, — он то. сматра да је право, лепо, и племенито; али чим она то исто чини не њега ради, већ ради другога, он гледа на њу другим очима, и говори о моралу, односно о неморалу. Врлина и

146