Nova Evropa

имена било неког његова комада по часописима, новинама, и књигама из тога времена. То међутим није тачно, У Давидовићевим „Новинама Сербским“ за 1822 налази се извештај о сечи једног дрвета у „Стотфорду“ (Стратфорду 2) које је „Шаксперђ, наиславши енглески поета, свотомљ рукомљ усадо бео", Говори се како су врло скупо плаћана парчал тога дрвета, по 9000 форината парче, па KaKo je H славни глумац Герик добио на поклон од „житеља стотфордских“ парче тога дрвета.

Затим Г. Поповић прелази поступно све моменте у надирању Шекспира код Срба, пре појаве Костићева превода „Ромеа и Јулије" у „Српском Летопису“ 1859 (где је изашао само један одељак). Помиње као покушаје превођења из Шекспира Светићеве преводе из „Магбета" и „Хенрика УМ", који су изашли у Малетићевој критици 1846. Говори о помињању Шекспирова имена у једном писму у Вуковој преписци (то је помињање тамо доста узгредно, и свега једном у седам дебелих томова Вукове преписке, што је карактеристично како се мало интереса имало у то доба код нас за Шекспира, бар у Вукову кругу). Помиње трагове Шекспира код Стерије, Симе Милутиновића, у чланку Ј. Колара у „Срп. Народном Листу“ за 1835, код Љ, Ненадовића, Ђ. Малетића, разних анонимних писаца из тог времена, код Бранка најзад, који говори о Шекспиру мало дуже у једном свом нештампаном чланку. Дуже се затим задржава на преводима Ј., Ристића у „Српским Новинама“ (1855) из Ламбових „Прича из Шекспира"; па онда прелази на Шекспиров утицај код Ј. Суботића, и ту каже, како „сам Суботић признаје да су неке сцене рађене по угледу на Ричарда П у својој трагедији Бодин". Суботић међутим, у својој Аутобиографији, неколико страна даље, даје још једно овакво признање, и вели: „Наша Јаквинта има много од енглеског Ричарда Ш. Али се битно од овога разликује," Одмах после тога, писац ове студије прави један неоправдан напад на Скерлића, Говорећи о једној критици на Стеријина „Милоша Обилића“, Г. Поповић каже: „Поводом овога Скерлић примећује да Срби пре шездесетих година нису ништа знали о Шекспиру. Ово је сувише брз закључак.“ Међутим, то место код Скерлића гласи овако: „Љубав према позоришту ишла је код Омладине упоредо са љубављу према Шекспиру. Шекспир се дотле тако мало знао да Сербские Летописи 1825 пишу о „Леару, а Седмица 1857 тврди да је Милош Обилић Јована Ст, Поповића подражавање ЈШилеровом Магбету. 6. јула 1857 игран је Ромео и Јулија у Београдуу и то је све што је (Омладина знала од великог писца.“

еч је дакле овде само о Омладини, а не о Србима, Г. Поповић ставља Скерлићу у уста. А поред тога,

201