Nova Evropa

познати „Епилог“. Нарочито се Костић допао извештачу „Српског Дневника“, и он одушевљен узвикује: „Нове су речи, нови размер, нова поњатија, достојна духа о ком се збори сад“. Те се „нове речи и нов размер“ нису додуше свидели баш толико Матији Бану, и он је много доцније о њима са сарказмом говорио; али није било исто са ондашњом омладином. Костић је, уосталом, увек остао исти; и 1872, он пева у песми „Међу Звездама":

„Тако мене звуци вуку,

„у стоструком зборе гуку:

„Један вели; Оди мени!

„Одвешњћу те светлој сени, „златној звезди стар-Омира! „— Мене шаље зрак Шекспира! „— Мене свира вечна лира „Пиндара, Анакреона —"

Скерлић спомиње, да је и бечка Зора, у исти мах са Новим Садом, приредила свечану Ш]експирову Прославу, на којој је говорио Милан Јовановић, — али Г. Поповић ни о томе не говори.

На оној новосадској прослави догодио се и један интересантан инцидент који вреди на овом месту нарочито забележити. А. Поповић-Зуб, како већ рекосмо, такође преводилац Шекспира, а у непријатељству са приређивачком групом, тријумфујући што је уредништво „Комарца“, у коме су га они раније исмевали, допало у његове руке, нападне у „Комарцу“ Шекспирову Прославу речима: „Србство, које ил није могло, или је заборавило своме Доситију стогодишњицу давати, ваљда се неће избезумити и за двојицом сакатоумних повести, да ону почаст чини далеко мање заслужном Енглезу, коју није учинило најзаслужнијем Србину“. И даље наставља истим тоном, при чему се ни Шекспир не проводи најбоље. Нато „Српски Дневник“ одговори посредним путем, и то речима: „Слави ли цео свет јединог Шекспира, дижући му музеје, пишући библиотеке и читаве литературе о појединим делима његовим (кога је и сам уредник „Комарца“ досад преузносио и преводио), можел то „Комарац' отрпети да и њега блатом не заспе"“,.,

Та прва група обожавалаца Шекспира утицала је знатно и на Ђуру Јакшића. Њен се утицај протезао кроз шесете и седамдесете године, да буде осамдесетих година замењен утицајем и трезвенијим и потпунијим једне друге групе, овај пут професорске групе, са београдске Велике Школе.

Седамдесетих година доноси новосадско „Позориште“ много чланака о Шекспиру, о његовим комадима, о игрању његових јунака, и. т. д. М. Ђ. Милићевић, у својој књизи

205