Nova Evropa

Мислио би човек, да ће Посланик Србије у Лондону учинити све што до њега стоји да нам помогне у оној и онакој кризи, Напротив, он је био веома увређен што га нисмо питали за савет при припремању текста Манифеста, п није си дао доказати да би свако уплитање званичног србијанског представника лишило онај акт половине његове вредности и утиска у Енглеској. Али је он отишао још и много даље у кривом правцу. Одбор је, још у Паризу. саставио био један подугачак али веома добар меморандум о Југословенском Питању, и предао га, захваљујући предусретљивости и помоћи пок. Дра. Веснића, самоме Делкасеу. Када је Др. Трумбић замолио Г. Бошковића, да и он посредује код сер Едварда Греја у овој ствари, Посланик је ставио увет, да се неки пасуси

Меморандума било изоставе било ублаже, — поименце они где се спомињало југословенско име, и где се о Далмацији говорило као о делу Троједне Краљевине! — другим речима,

заузео је био једно сасвим уско великосрнско становиште. Др. Трумбић и његови другови нису могли друго до да попусте, али се тиме створио отворен сукоб у мишљењу и у циљевима између Лондонског Посланства и Југословенског Одбора готово од самог часа кад је овај стигао у Лондон. Цвијић, Милојевић, и Антонијевић, који су се налазили тада при Посланству, чинили су положај сношљивијим, али је сам Посланик остајао крут и необуздан.

Још је горе било његово држање у погледу Мештровићеве Изложбе. [пјфег агша «асеп! агфез, то је позната ствар, па је непотребно да истичем да бисмо се, крај свег нашег дивљења Мештровићу и његову делу, предомишљали да ли да приређујемо изложбу у онако критично време, — да није било веома одлучних политичких и нацијоналних разлога за овакав план. Та је изложба намерно удешавана у две сврхе: прво, да покаже како су Југословени, за које се у Енглеској није знало да уопште имају какву културу, дали једног од највећих уметника новијем добу, достојна да се о њему говори напоредо са Роденом (а којега је и сам Роден срдачно и с највећом похвалом истицао); и затим, да се тај уметник прикаже као Хрват и Далматинац, рођен од сељачких родитеља баш у оном крају који је Италија тражила за себе, као речит сведок интензивног словенског народног осећања у спорним покрајинама. Савршенија пропаганда не даје се замислити, јер већ сами подаци о животу Мештровића дојимали су се живо публике, а његове скулптуре — поготово његово прослављање Косова и Марка, и осталих јунака српско-хрватске прошлости — изазивале су и најнеупућеније да изведу праве закључке, без потребе да им их ми силом натурујемо. Па ипак је све то, иако тако јасно и очигледно, тако мало ишло у љлаву Г . Бошковића, да је био необично киван на мене, као