Nova Evropa

ном (седиштем аустроугарске Врховне Команде) о изгледима "концентрације која би се извела „углавном на линији Саве до близу Загреба, или још мало више унатраг, у којем би случају трупе заштитнице имале да се старају, неризикујући потпун пораз, да непријатеља напредовање што скупље стане, бранећи стопу по стопу земљиште веома погодно у том погледу. Њихово повлачење имало би да буде удешено према плану од самог почетка.“ Надвојвода очигледно није сматрао немогућим овако ново прикупљање; али је јасно, да би моралне и стратегијске последице оваког повлачења биле далекосежне, будући да би несамо Горица и Трст, већ и Пуља, Ријека, и цели Крас убрзо пали у руке Италији, а главне везе Аустрије са Далмацијом и флотом биле би угрожене. Даља последица било би, да би се пространи делови југословенских покрајина убрзо ослободили аустроугарског надзора, а нов нападај са српске стране пружио би сјајне изгледе, и учинио би искушење Румуније да ступи у рат неодољивим. Више је него вероватно (иако зато још нема тачних података), да су ове муке аустроугарске војне команде допрле до ушију француских и британских обавештајних одсека, па би то довољно тумачило (а са чисто војничког гледишта и правдало) савете које су ови давали савезничким владама. Да су њихови савети почивали на сасвим кривим оценама талијанске војне снаге и стратегије, о томе ће наравно говорити историја, Спорост и оклевање напредовања Кадорне, и све појединости које уз то иду, не спадају овамо, па се у то нећу ни упуштати; али је цела ова ствар сјајан пример, како је опасно доносити политичке одлуке и закључке на основу чисто војних рачуна и претпоставака, Јер, на једној страни, Кадорнина офанзива одлагана је услед неодрживе политичке ситуације у Риму, за које су време Аустријанци успели да прошире своје обранбене редове, док је, на другој страни, ценкање Италије са Савезницима произвело у самој Аустро-Угарској тачно онај ефект који смо ми предвиђали и предсказивали. Појединости Тајног Уговора нису, наравно, биле до танчина познате, али је било познато да је закључен такав пазар да Југословени имају да поднесу главне жртве; а то је било довољно да учврсти оружје у њиховим рукама у служби државе за коју није било љубави у њихову срцу. Словеначке и хрватске регименте, за које је рат противу Србије значио што и грађански рат, а рат у Галицији био грех противу словенске солидарности, знале су да на Сочи: имају да бране своју родну груду противу страног освајача, — и свршетак ратовања показао је да је њихов инстинкт тачно погађао, Кобни утисак Лондонског Уговора (маколико да је овај скриван и замотаван у тајне) осећао се одмах од самог почетка, Како је сасвим друкчи могао бити ток Рата, да је Италија.

17