Nova Evropa

ску. Они неће ићи на Софију. Суверенитет Краљевине неће бити нарушен. Али они траже гаранције за успешно продужење · операција. О условима примирја биће Комисија ускоро обавештена.“ Два часа касније потписала је Комисија споразум о примирју, и известивши о томе Софију кренула је одмах назад.

Цар Фердинанд се нећкао да прихвати услове примирја, " иако је од дана кад је у Ћустендилу избила побуна Треће Дивизије (26. септембра) сматрао рат изгубљеним. Он је сад живео потпуно одвојено у своме Двору, потиштен, очекујући блиски крај оне политике која је чинила садржину већег дела његова живота. Јеланпут је позвао к себи страначке прваке; нацијоналисте, либерале, радославовце, — разговарали суио садашњости и о будућности, негледајући их у ружичастој светлости, али недотичући се притом никако личности монархове. Онда је, 26. септембра, известио Владу, да је спреман одрећи се престола, ако би ма и један човек у земљи видео у њему запреку за очување унутрашњег реда и за склапање мира. Влада је без икаква колебања одговорила с молбом, да Цар остане на челу државе. Сада је он надуго и нашироко објашњавао својим министрима, зашто му је немогуће да прими услове примирја. Позивао се је на своју политику деценијама провађану, и на своју прошлост, којом је обвезан Централним Силама. Љапчев је употребио све разлоге да га разувери, али се Цар није хтео ни упустити у расправљање. Тако је у Влади избио раскол: министри Маџаров, Фаденхехт, Данилов, и Молов, нису такођер хтели да чују о споразуму, односно примирју; нарочито нису хтели да прихвате четврту тачку предложеног споразума, која је гласила: да сви Немци, Аустријанци, и Маџари, имају напустити земљу у року од четири недеље. Али је већина гласала за примитак услова, и та четири министра дали су оставку.

Цар се отада није нигде више показивао. О његовим мислима и одлукама нико није ништа знао. Чак ни министри нису имали приступа у Двор. Фердинанду је било јасно, да не може даље остати на положају у ком се налазио. Једино Генерал-ађутанту, који је тих дана био крај њега, говорио је, да свако мора да принесе жртву, и да ће он отићи, иако је цео његов живот уско везан за Бугарску. Вероватно је, да је он још увек рачунао са могућностима које би сачувале династију, ако абдицира. Дани су пролазили, Он је све мање говорио, — живео је као испосник.

3. октобра позове Цар к себи генерала Ганчева. Он није хтео више да чека; није желео да се за његово име везују гласови о предаји исказаној у условима примирја. Он стога саопшти Генералу своју одлуку да абдицира. Акт је одмах састављен, и Цар га је потписао. То је било у 3 часа после подне, Нико још није знао шта се десило. Фердинанд је