Nova Evropa

што од новаца. Једва дозволише да ми жена пружи 100 динара. Стрпаше ме у аутомобил. Кроз Цетиње у трку за Котор. Бајунете држе просто под носом, а они се аутомобил треска; да сам морао једном викнути: „Одмакни те бајунете!" Из Котора лађицом у брод. Ту нађем Митра Мартиновића. „Јеси ли ти то, Митре, јадан не био%“ — „Јеси ли ти то, Јанко" Бацише нас у дно лађе код машине. „А ох, наше погибије!“ Протестујемо. Једва нас изведоше на палубу, Одатле нас послије пребацише чамцем на воз у Зеленику, па у Вајтхофен.

Нас двојица смо се хранили на свој трошак у селу а не у логору с осталим заробљеницима. Било је тешко. Онда сам молио допуст да се настаним на југу ђе има гимназија, ради ђеце. Најприје су одбили молбу. Послије, нови намјесник Клам Мартиниц одобри, не би ли ме задовољио, па да му умирим земљу. Догодило се да су неђе код Подгорице, ђе ли, ајдуци убили аустријског официра, и Мартиниц ми поручи да их ја пронађем, иначе ће све попалити. Била сједница код Владике на Цетињу с виђенијим људма. Ја протестујем да се мени додјељује така улога, да хватам зликовце, у непријатељском аутомобилу; а уз то знам да их нећу наћи, па би се само виши терет навалио на народ, а ја бих изгубио у народу повјерење. Ја стога овако предложим:; да ми Гувернер гарантује да народу неће ништа; ја ћу пронаћи ко су разбојници, а ето Аустријанаца нека их траже. Мартиницу то криво, па ме зовне преда се, То је био рђав човјек. Срета ме на вратима: „Врло ми је жао, Екселенцијо, што нијесте пошли у Подгорицу!" — „И мени је врло жао, Екселенцијо, што сте нашли за сходно

да мени додјељујете таке улоге да хватам разбојнике!" — „Па ја сам то учинио у споразуму с Вашим људма!“ — „Е то ми је баш жао, Екселенцијо!" Он викне; „Лакше! лакше!" — „Како

лакше, кад сам ође затекао издају! Црна Гора је закључила мир, има своја права, а ви је третирате као непријатеља; вас народ у ропству и у жицама, а прав је!" — „Шта, народ правг а шта учини Вешовић2!" — „Па ви хватајте Вешовића! Шта је народ крив!" — „Лакше, лакше!" осјече се он, „и опет вам кажем, боље би било да сте пошли у Подгорицу.“ Рекох му да тамо народ скапава у жицама, нада се од мене некој олакшици, „а овамо би дочекао да види извршење Ваше пресуде о вјешању, јер ја не могу ухватити разбојнике!" — „Боље да више не разговарамо", рече он набусито, па изађе. Свједок овог састанка био је један хрватски официр, сад не могу да му се сјетим имена, а чиновник је сада неђе у Босни, Мене су вратили у ропство. Дозволили су ми да се настаним с фамилијом у Бјеловару (ја сам молио Осијек). И ту сам ти провео 1917-ту и 18-ту. Прибележио (11. МТ. 1926.) Перо Слијепчевић

240