Nova Evropa

као луд и изиђох. Зврји телефон, истрча поштар замном: „Ајде, ајде, говори Господар још!“ Узех слушалицу, „Јанко, хвала ти на служби!" — „А теби не-хвала!,..“ И опет бацим слушалипу. Божо Петровић и Јово Поповић, који су били код _њега, причали су послије да је Краљ на телефону говорио неко 20 минута... |

Е, шта сад да радим2 Стадох да се мислим. Одступићу с колико могнем војске. Од Никшића војске нема... Мартиновић ми јавља да ћемо ми моћи одступити, Ха, Боже помози! Но послије, он јавља телефоном како су топови остали без војске. Е, шта сад“ Да идем на Плавницу, па лађом за Краљем27 На Тузи ми више не би било могуће — већ је 7. јануара —, пресјечена је одступница; као што су послије покушали па се морали вратити Митар и још неки. И на Плавницу не дају ми саму ићи; све се измутило, огорчено, могао бих само кријући покушати. Послије опет промислих: па да туда кренем за Краљем, без војске, сви би ми Црногорци рекли да сам био с њиме у договору да их оставимо, а нарочито послије оног на Крушевцу. Е нема се куд камо, остаћу с народом, па шта нам Бог да. Очајавао сам, затворио се, па плакао ка: мало дијете, ама за ме излаза није било, Шта сам могао, но замолити Владу да ме разријеше дужности, па да идем, да се гдје склоним. Војска се сама разлазила. Влада одржи сједницу; по Уставу, пошто је Краљ ван земље, она преузима врховну управу. Ријеше ме дужности, издаду војсци проглас да иде кући те да положи оружје у своје магазине, (Мир је послије био на бази, да су Црногорци слободни, официри да се крећу под оружјем, а остали да га чувају у магазинима, Влада остаје иста, Аустријанцима само слободни пролази, а што узму платиће. Ја се склоним најприје код Данилова Града. Смишљао сам се да одатле одскочим у планину и да дигнем Црногорце. Чујем да је Влада закључила мир. Тада се ријешим да идем на Чево кући. Ту сам био с фамилијом, без икаквих веза. Жандари ме лијепо поздрављају.

Међутим Вешовић, у лудој нади да су Савезници близу, стао разашиљати поруке за устанак, наводећи лажно да сам и ја у томе као командант сектора. Аустријанци чувши то, пошаљу једног официра с водом војске по њега. Официр му исказивао част, и зато оставио војску да иде за њима поиздаље, а мој ти Вешовић, како знаш, извади револвер па га уби иза леђа и побјегну, Тада је настало ошште затварање. Једне ноћи провали официр с војском у моју спаваћу собу, предаде ми врло љубазним начином писмо од Вебера: „Екселенцијо, поступак Вешовића нагони нас да поступимо строго. Стављам вам на расположење аутомобил и пратњу, ит. д.“, све љубазно. Али кад устадох из кревета да се обучем, једва. ми и то дозволише, Не дају да пређем у другу собу да узмем

289