Nova Evropa

Ми смо сасвим јасно казали оно што се десило: да се Г. Бошковић тек после три-и-пб месеца јавио са својим првим одговором на последњи од четири чланка Дра. Ситона-Ватсона, и то тражећи да се тај његов одговор одмах донесе, у идућем броју „Нове Европе"; па кад то физички није ишло, он га је објавио у београдској „Политици“, Нато је и Др, СитонВатсон морао свој одговор изнети на истом месту, пред исту читалачку публику. Г. Бошковић је, дакле, преместио дискусију из „Нове Европе" у „Политику“, и ту ју је свако могао читати, Али гле, Г, Бошковић сад одједаред налази, да је „Нова Европа" била „бар морално дужна“ да његов у „Политици“ објављени чланак „у целини објави“, а не да, регистрирајући његов чланак, изоставља понеке ставке! Овако што још нико није тражио, Што он свој чланак није раније написао, и што га није штампао у „Новој Европи" (иако је ова била спремна да то учини), правда Г. Бошковић својим приватним разлозима (да му је доцкан „привучена пажња" на чланак, и да је свој одговор упутио преко треће личности) који као да се подразумевају; па је онда још љут, и учи нас „моралној дужности“, диста, за овако резоновање није доста тек обична дипломатска глава!.,, :

Тако изгледа „исправка“ Г. Матеје С, Бошковића, Место што се позива на мртвога Цвијића, Г, Бошковић би боље учинио да изнесе на јавност своје извештаје из онога времена, које цитира у своју одбрану; јер, допустиће, ми не можемо судити о нечем што не знамо и што нисмо видели, А још боље би био учинио, по нашем скромном мишљењу, да се —

одмеривши снаге — није упуштао у полемику са Дром. Ситоном-Ватсоном. Јер и Др. Ситон-Ватсон је, на крају крајева, само човек, па — повучен за језик — може више рећи него

што би рекао иначе, за љубав „унутрашње историје догађаја". Могао би рећи све што зна, А он зна много. Ћ.

Р. 5. У броју „Српског Књижевног Гласника" за 16, јула т. г, износи Г. Павле Поповић (у чланку под натписом; „Меморандум Југословенског Одбора и Посланик Србије“) што он зна о спору између Југословенског Одбора и Г.М. Бошковића, и то према дневнику који је тада водио, служећи се уједно и публикацијама Југословенског Одбора које се на то односе, Овај напис Г. П. Поповића може послужити као докуменат, и најбоља је потврда онога што је рекао Др. СитонВатсон по овом предмету, а чему приговара, на свој начин, Г. Бошковић: он потврђује у целини, и још наглашава и подвлачи, попустљивост председника и чланова Југословенског Одбора, а интрансингентност посланика Србије, Г. М, Бошковића, у погледу измена што их је тражио у Меморандуму.

50