Nova Evropa

Апис је, поред све своје младости, уживао велики углед и велико поверење код официра, и то му је дало могућности и снаге да се сав посвети својој задаћи. По интелигенцији, и брзини упознавања и оцењивања људи и догађаја, и у исти мах по храбрости и одлучности у акцији, он се истицао изнад свију; управо, владао је људима као какав мађијоничар. Ово је утолико више падало у очи, што је у његовој непосредној околини било официра врло јаке интелигенције и снажне воље. Он је имао пресудног утицаја и на највише ауторитете Српске Војске — као што су били Путник, Степа Степановић, Александар Машин, и други —, познате са своје добре памети и чврстине свога карактера, а за које се поуздано зна да су новоме стању служили из најчистијих побуда, Његова моћ да влада масом, и то масом врло интелигентних официра, састојала се поглавито у томе, да никада није доводио у питање частољубље својих присталица. Уопште, Апис је тако вешто наметао своје намере другима, да се је свакоме чинило да он, Апис, прима његово гледиште, а не обратно, иако је ово последње редовно било случај. Ауторитативан је био само према онима о којима је имао рђаво мишљење, и које није трпео у својој близини. Иначе, својом природном љубазношћу придобијао је свакога кога је желео да има као свога пријатеља, без обзира да ли га је дотично лице пре тога волело или не. Главни покретач његове велике енергије није била лична амбиција, како су то покушали да представе режимски историчари после његове трагичне смрти, већ његов снажни револуцијонарни дух. Да је рођен у већем народу, он би вероватно заузео био једно од првих места међу светским револуцијонарима: за његову снажну револуцијонарну делатност

ила је предратна Србија одвећ мала, и да није било свуд око

њега, и око нас, још неослобођеног нашег народа (иреденте), он би сагорео од свог властитог револуцијонарног огња. Његова трагична смрт, у часу када је — због критичне ситуације код налпих савезника —- изгледало србијанским државницима да је са државном независношћу Србије насвагда свршено, најбољи је доказ, да је Апис био духовни народни вођ за стварање данашње југословенске државе,

Концем 1916 и почетком 1917, када је аустријски цар Карло врло озбиљно прижељкивао савезничке премијере нуде им сепаратан мир, и када се француски Министар Спољних Послова (Александар Рибб) врло мало освртао на интересе ' прегажене Србије и њених сународника, ни нашим државницима и малодушним официрима нису више Куманово, Цер, Брегал-

немогуће, било одбранити се од њихове насртљиве и лажне преданости

новоме стању, На Солунском Процесу, они су се први бацили блатом „издајништва" на Аписа и другове,