Nova Evropa

ница, и Рудник, били предметом нацијоналног поноса, већ су им се чинили обичним костурницама, у које је држава лакоумно и бесциљно сахранила своју физичку и економску снагу. За њих, који су посматрали догађаје с уских видика Крфа и · Солуна Балкански Рат и Светски Рат нису били ратови за народно ослобођење и уједињење, већ завереничке преступне авантуре које су довеле државу на руб пропасти. И, сасвим природно, онај који је највише гурао земљу у те ратове, са државном пропашћу (1915—1919) имао је да пропадне и сам. Док се је српска војска успешно борила на свима фронтовима, Апис је — и по признању својих отивника — био најачи MAP 0 PO JOE TOL CRO сетан се, не на политичке странке и утицајне личности, већ на самога себе и на војничке успехе. Чим се војска и држава — не својом кривицом иселила са свог земљишта, ситуација је испала из његових руку, и он је — анатемисан од свих дефетиста и режимских / удворица као „зао народни дух“ — уклоњен из војске. И после стрељан...

Политичари и други одговорни чиниоци предратне Србије нису имали учешћа у револуцијонирању и препорођају војске, —- они у то дело нису уложили ни трунке свога труда. Они стога, ни онда ни данас, нису разумели потресе које је имао да преживи официрски кор Српске Војске после краљева убијства, — потресе који су могли да се сврше врло несрећно и за војску и за државу, да међу самим официрима није било напредних елемената, свом душом преданих демократизму, мако су носили мундир и чизму, символе аутократије и реакцијонарства. У оном нереду и официрском раздору, који су остављали мучан утисак на сваког посматрача „проходимца“, наши политичари ни издалека нису назирали судбоносну борбу између старог, преживелог, и новог, свежег, доба. Полазећи од себе, они су у свима војним аферама тражили и налазили личне мотиве, и поименце прсте завереника и необуздану амбицију Драгутина Димитријевића „Аписа“, Да би се за времена осигурали од „преторијанства“ ових „неодговорних чинилаца“, они су тајно шуровали и спрезали с официрима противницима новог стања, те тиме знатно ометали посао на препорођају војске. Неки су ишли тако далеко, да су свесно подупирали раздор међу официрима, играјући на томе своју партијску карту, кад већ нису успевали да главне заверенике придобију за своју страначку политику. По њима, и по њиховој увиђавности, српска војска била је осуђена на неминовну смрт. Срећом, како рекосмо, у самом официрском кору било је официра који су догађаје пратили будним оком, и који су правилно схватали свој задатак, па су — под вођством Драгутина Димитријевића — настављали незастрашени посао револуцијонирања војске, и извели га до краја. Тај свој револуцијонарни задатак,