Nova Evropa

политика довела је Србе, и све Југословене у Монархији, у положај да бирају између добровољног уједињења у оквиру Монархије и одлучне борбе противу ње. Разуме се да су они покушали прво с овим другим решењем, да би одговорили својој савести и дужности пред судом познијих поколења, Треба само правилно оценити, ко је у њему, и колико, узео иницијативе и имао учешћа. Да је та револуцијонарна борба запалила свет, и била узроком великог светског сукоба, сасвим је неозбиљно тврдити, поготово после свих објављених конкретних доказа, да је Сарајевски Атентат био тек обична варница која је пала у давно припреману светску ломачу,

С мирном савешћу, дакле, могу шумадијски револуцијонари да изађу пред сваки објективни суд, са признањем да су и први терористички покушаји у Босни и Херцеговини дошли као последица зближавања и другарских сусретаја омладинаца из Монархије са србијанским: официрима. Додуше, овај заједнички официрско-омладински покрет не би дао ни приближно оне резултате које је дао, да му званична аустријска политика није ишла на руку: место да пристану на политичке и економске реформе и концесије словенском живљу, аустроугарски државници дизали су парнице и прогањали хитне и оправдане народне захтеве као „велеиздају“, тако да су — на крају крајева — сами популарисали велеиздајничку идеју код својих словенских и романских маса, па су противу властите државе изазвали чак и мирне грађане, које иначе револуцијонарна пропаганда никад не би била у стању придобити за бунтовне и превратничке смерове.

При свем том, Срби и Хрвати и Словенци из Монархије, за време Светскога Рата, нису се дигли онако листом, како се то од њих очекивало, Србијански официри, који су до Рата радили на револуцијонарној пропаганди код Словена у суседној

Србији, рекао је: „Да, да, то је тачно; али није овде питање о краљу Николи, — он је, не заборавите, врло стар и озбиљно болестан. Данассутра може умрети, а његове синове Црногорци не воле и неће их трпети (на престолуј, — они ће вероватно, са добром пензијом, отићи да живе у иностранству. И тад ће наступити озбиљан психолошки моменат, кад ће се питање спајања Србије и Шрне Горе само собом поставити..." На Хартвигов покушај да стави неке напомене, Гисл је живо узвикнуо; „Не, не противуречите, тако ће бити, тако треба да буде, — ја сматрам такав догађај логичним, природним. Али не мислим да би Аустрија, која има на Јадранском Мору интересе првокласне важности, остала при такој ситуацији равнодушна." (Хартвигово нисмо Сазонову, бр. 18. од 25. марта 1914.) Месеца јуна и, г. Сазонов, поверљивом депешом (бр. 1351), препоручује Београду и Цетињу, да привремено прекину преговоре о зближењу Србије и Црне Горе, будући да су на себе скренули пажњу несамо Аустријске него и Немачке Владе,

65