Nova Evropa

Колико је Пешта (1884—1888) била погодна да се Остојић у њој развије као културни и социјални радник, за стручну, за научну његову културу није могла много пружити. Професор. Ажбот је био искључиво филолог; ни проучавања немачког језика и књижевности, којима је Остојић приступио, да би га то оспособило за српске књижевне студије, нису га могла у Пешти задовољити, Зато је тражио и нашао начина да још једну годину учи у Бечу, код Јагића. И та једна година дана је била довољна да Ажботова ученика унапреди до Јатићева ученика и сарадника. И, колико му је солидан раду гимназији, и врло разграната социјална акција, остављала доколице, он сад ради на проучавању ХУШ столећа и прве половине ХТХ, да постане најбољи познавалац српске културе у Војвољини, и даје дела трајне научне вредности; „Српска књижевност од Велике Сеобе до Доситеја Обрадовића" (1905), „Доситеј Обрадовић у Хопову, студија из културне и књижевне историје" (1907), „Студије о Бранку Радичевићу“, „Хронологија пјесама Бранка Радичевића“ (1918), „Захарија Орфелин, живот и рад му" (1923), „Историја српске књижевности (предавања)" (1923), „Српска Грађанска Лирика ХУШ века" (1926), и, још у рукопасу, „Биографија Бранка Радичевића“. д је, у јесен 1889, Тихомир Остојић ушао као наставник у новосадску Српску Гимназију, да у њој, као најбољи њен професор, ради 22 године (са свега једним годишњим прекидом, због болести), — треба знати; какве ће идеје и какав начин живота пропагисати овај директор омладинске савести живом и писаном речју, а особито примером својим, И пре свега, читаоце овог часописа интересоваће питање његова става у тадањим српско-хрватским међусобицама, које је силно распирила била. окупација Босне и Херцеговине, с једне, и распад или декаденција Народне Странке, са друге стране, Док је био здрав Милетић, и док је Јован Јовановић-Змај био уредник, они су стишавали Србе да не улазе у тако непаметну борбу. Како ће се држати њихова омладина2 Да лиће се Тихомир Остојић у младости својој огрешити о мисао народног јединства 2 | Да је у његовим првим радовима могло бити ситних огрешења у том правцу, видимо из књижевних радова младога професора објављених у часопису „Стражилову". У тим радовима имамо Остојића романтичара и Вуковца. Такав, ов од нацијоналне књижевности тражи да „народним језиком а" у духу народном остварује естетичне идеале". Према томе, њему је Бранко програм нашег песништва, а Стражилово наш арнас: „Откако пренијеше на Стражилово кости великога пјесника, оца нове, понарођене, књижевне пјесме српске, поста, тај непознати брежуљак крај Карловаца знамен народне струје

183