Nova Evropa

у Милетићу једину лучу која осветљава мрак несвести који се спуштао на српско друштво у Војводини.

Само, док је Тихомир био у гимназији, док је Милетић био здрав, борба између народњака и социјалиста није оштра, Она је стављена на дневни ред тек када искрсну питање: ко да наследи болеснога Милетића, 1884. И кад народњаци не хтедоше у наследство да приме и „паразите на телу духовнога племића“, њих примише социјалисте, уђоше у „Заставу“ и растурише Либералну Странку која се била око ње окупила, стварајући, на не много витешки начин, услове за потоњу Радикалну Странку у Војводини. Тако је настала пометња коју Војводина још није преболела. У међусобном мрцварењу које је настало 1885, Тихомир Остојић, слушалац филозофије, није суделовао онолико колико другови му правници. То не би одговарало ни његовим студијама (књижевност, уметност), ни његовој питомој нарави. Али, у Пешти, у Текелијануму, он ће живети у кругу народњака, који је свачим високо стајао над маленим кругом социјалиста: одгојем, интелигенцијом, храброшћу... У круг народњака су га упућивале везе из гимназије (није ли му организација народњака, Слога у Новом Саду, даровала гајде да у њих свира!) и његове славистичке студије које су већ за студентских му дана нагињале традицијоналној књижевности, књижевности неписмених сељака, док су се наши социјалистички студенти инспирисали радничким покретима у Аустрији и у Швајцарској. И све до године 1901, група народњака (Милутин Јакшић, Тихомир Остојић, и други) остаће уз Милетићеве дугогодишње сараднике, уз ПолитаДесанчића, Мишу Димитријевића, Илију Вучетића, а отуђиће се породици болеснога Милетића и њеним новим пријатељима, којима се 1889 придружио и идол народњака, чика Јова Змај. Само, услед таког опредељивања, он ће се у градовима Војводине наћи у друштву боље интелигенције, али ће се отуђити селу које је социјалистичка омладина боље умела да обрађује. Своју носталгију за селом стишаваће проучавањем његова говора и предања, а сву социјалну акцију дароваће граду.

Народњаштво Тихомира Остојића у Пешти распиривано је призорима изумирања српских оаза око Пеште, и покушајима нацијоналистичке омладине да успори, кад се већ не може зауставити, један природан процес. Са својим друговима, он залази у те оазе, и као студент и као професор, и досипава уља у кандила која догоревају. Један од последњих излета онамо учинио је у друштву са Скерлићем и са ГЛ. Тих. Ђорђевићем и Ал, Белићем, па га је и описао у успомени „Скерлићево обраћење“ („Јединство“, Нови Сад, 11. маја 1919), у којој је констатовао, како је и сам Скерлић „с неком болећивом нежношћу гледао на овај откинути делић Српскога Народа који једва плута у туђинском мору“.

182