Nova Evropa

почиње давати прве кадрове политичара и душевних радника из властите средине, у Војводини се почиње осећати малаксалост и изнуреност, и док се у Европи и у свету буди нов живот и траже нова правда и нова права за препорођено људство, Војводина посрће и пада, — тоне у туђинско море које ју окружује, одупирући се све слабије и слабије навали споља.

По географском положају, настањени у најплоднијој равници, у житници Европе, наши дедови и очеви, и наша браћа, под теретом благостања, попуштају у моралу, — „новац - душегубац“ почиње им тровати душу, и савијати кичму пред политичким притиском „пробуђених" Маџара, који — нагодивши се с Аустријом — прбкламују своју „државну идеју“ за целу територију Угарске. Притисак је био крут, и све крући и тежи, о томе нема сумње; али су га Чеси под Аустријом, и под Немцима, у много тежим приликама, па и Словаци и Румуни уже Угарске, лакше сносили него наши Срби-Војвођани. Можда баш зато што су се, бројно слаби, истрошили били духовно и интелектуално, па остали без вођа, без првака, без главе. Јер, први који су издали и изнемогли били су „господа“, интелигенција народна, док је сељак, „лала", држао и даље, колико је год могао, па издржао и до краја, мако не потпуно свеж и нетакнут, |

Остављен сам себи, без вођства у нацијоналном погледу, банатски и бачки сељак повукао се у себе, Конзервативан од природе, оставши с оним и на оном што му је од дедова остало, он је у тихим и прашним сеоским вечерима сањао и даље о Краљевићу Марку, Цару Лазару, Милошу Обилићу, Србији и Карађорђу, и причао о томе својој деци шћућуреној на кућноме прагу. Што је остало било од „Српства“, то се сачувало у сељака. Он је и даље устајао са сунцем, и пре сунца, да очеше коња и истера волове на њиву; хранио се сланином, и луком и хлебом, и напајао водом из „бутоње“ тамо под колима у хладу, да се увече, под мрак, врати кући уморан и суморан. Онда би ишао мало „мед људе“, док му жена скува „чорбу“ или какве „резанце на суво", па онда у легало, да сутра почне — исто изнова. О држави није много водио бригу, јер му је била туђа и непоћудна; пољопривредна политика налазила се у рукама феудалаца, као монопол велепоседника, чији се интерес није слагао с његовим интересом. Он је ћутао и плаћао порезе и намете, из страха од „егзекутора" и маџарских финанца и „џандара“, — о некој државној свести и поданичкој верности и дужности наравно да није могло бити говора, „Чифути“ и други трговци из града варали су га, дабогме; али се он ипак држао и отимао, — док и њега нису почели запљускивати таласи корупције и капуташког неморала, који су долазили од града а у чијој су „атмосфери“ већ били заглибљени до гуше његови „господски синови"“....

168