Nova Evropa

тако да се либерални поредак начини стварнијим, мање формалистичким. На тај начин, сам идеал остаје ван спора, одлучујући принцип као такав нема и не сме да се замени другим, а цело питање преноси се на поље прикладности и начина његове реализације. Отуда потичу предлози: да се обуздавају насиља већина, тираније странака, и интриге професијоналних политичара, да се одстране преваре и подвале наспрам маса, да се правилно схватају право и одговорност управљајуће мањине или политичких класа и њихових првака, насупрот митосу о Народу као бићу, да се придода још контроле оној контроли која већ постоји, или да се замени бољом она контрола која не функцијонише како треба, да се разбију извесне псеудо-либералистичке предрасуде, које нису више прикладне за нове прилике M Koje каткада покривају незаконите интересе, и томе слично. Ти предлози претпостављају увек моралну свест и добру вољу људи од којих они потичу, као средство и начин које та свест сама ствара; јер кад та претпоставка не би постојала, како се то обично говори, и када би људи одиста били из основе глупи и неваљали, онда не би ни вредело више мислити на поредак у слободи, нити на ишта друго, и преостало би нам једино да пожелимо себи општи пожар који би прогутао свет недостојан битисања. То је међутим само начин разговора, пола у збиљи пола у шали; у истини, морални ентузијазам час замре час оживи, час трепти од снаге и енергије а час се опет расхлади и развлачи у навици, у нехату, и у лености која пушта да ствари иду како хоће. Зато је и потребно, и за друштво лајика и за Цркву, да се с времена на време јављају апостоли, мученици, и светитељи, које нико не може вештачки да фабрикује, већ које треба ишчекивати од Провиђења, што их је одувек слало на земљу, па ће их и у будуће слати, Многи мисле, да је уопште основни проблем наших времена верски проблем. Тако мислим и ја, само с тим ограничењем, да је за мене проблем сваког времена верски, религијозан, па да се не ради о томе да је баш за наше време потребно пронаћи неку нову веру, већ о томе да се постојећа вера стално продубљује, и то она вера која се некада звала природном, или прирођеном, религијом, а коју бисмо данас могли назвати историјском религијом.

Немогућност да се у мозговима збрише или нечим другим замени појам слободе, као идеал или као врховни принцип доктрине, најбоље и поновно потврђује чињеница, да се чак и Наполеон — на Светој Јелени, након довршена дела — носио мишљу да подари слободу Француској и васцелој Европи. Исто тако и Наполеон Ш, представљао је слободу као круну зграде коју је започео био зидати. Исто тако Бизмарк, кад је пао са власти, у једноме од својих познатих говора пред студентима