Nova Evropa

за ону земљу која му је дала његову теорију и његову филозофију, наједампут је прешао у своју славну „кризу , преко које се онда оборио на интернацијонализам, отворивши врата широм најчистијем нацијонализму, док се и на другим странама полако рушио у парламентарној борби, којој је придоносио нове људе, нове снаге, и нове појмове. И колонијални империјализам, по осталим деловима земље, завео је либерални систем, скупа са модерном цивилизацијом, обећавајући да be га раширити све више и све даље у ближој или даљој скорој будућности. Идеја „Свете Алијанције“ и „Младе Европе“ поново се јавља, настојећи да припреми себи терен у Друштву Народа. Коначно, да се вратимо опет на кругове културе, и филозофски идеализам, који је у ствари једно тело са либералним појимањем живота уопште, а који је изгледао скршен и покопан под тешким наслагама натурализма, позитивизма, и знаности, који су сви били у складу с ауторитативним схватањима, или бар са онима који су томе водили, сада је, за последњих деценија, опет уздигао главу, збацујући са себе дрвље и камење, снажнији него икад, зато што је сада искуснији и далековиднији, те поново почиње да осваја око себе и да задобија власт у свету мисли,

Развој је у своме току, и то приљежнији у својим настојањима него што је раније био, јер је Рат („светска конфлаграција“) разрешио много мање питања него што се од њега очекивало. Чини се чак да их је, као за потсмех, све заоштрио и довео у очајање, —- ако ово стање није уједно и знак једне блиске солуције, т.ј. улажења у перијод, који додуше неће бити без узнемиривања и сукоба, јер то за човека не може бити ни идеалом ни реалношћу, али ће да буде перијодом релативног одмора и одаха. Не приличи историји да предвиђа, како то мисле некомпетентни, који јој се уосталом баш тога ради и подсмехују, називајући је непотребном. Сасвим је друго њено посланство, а то је: да протумачи оно што се уистини збило, оно што нашу реалност чини епилогом прошлости, тако да у себи има свој живи облик, како би с помоћу јасне свести поставила темеље на којима треба да никну наше намере и наша акција. Које су и какве су те дужности које нам историја нашег времена намеће и припрема, то се лако може да разабере из тумачења које смо овде покушали дати. На концу тога тумачења, повесничар мора осећати у себи пријатно расположење ишчекивања. Ако би се међутим то његово тумачење сматрало погрешним, онда је потребно да се оно подвргне новоме прегледу, да се исправи или преокрене, истраживањем и размишљањем, т, ј. исто онако како је он то, према својим снагама, настојао да учини.

(Превео, с талијанског рукописа, Б. Радица.) Вепедено Стосе.

46_