Nova Evropa

мени другом истином, која није лажна; а неодређеност и тренутна слабост, неверица и порицање, уз увредљиве изразе и поругу, то су само авантуре на које се намерава свака истина. Која је истина права и боља, види се најбоље онда кад иза једне дође друга да је замени, па је боља она која се одржи, — која не потоне.,..

Када, имајући ово пред очима, посмотримо идеје и идеале супротне идеји слободе у току најновије историје, те слављене и представљене као достојне оне озбиљности, истрајности, реалности, универзалности, пи речју спасилачке ефикасности које друге идеје тобоже немају, несамо да не можемо да откријемо ниједне која би се могла отети критици, него стојамо готово запањени пред толиком виком ни око шта и пред толиким бедемом речи који крије тако бедан интелектуални пород. Посред овога, прво место заузима борба за опстанак и власт снажнијега, која на разне начине инспирише политичку идеологију комунизма, са његовом класном државом и диктату"ром пролетаријата, великом по броју и спретном у материјалној продукцији средстава за издржавање. Одмах други по реду долази империјализам, или нацијонализам, који исту борбу преноси са социјалних класа на народе и на државе, Његов идеал, у херојском и аристократском виду, налази се у оној мутној религији којој име даје Ниче, узнемирено песничко срце, Немоћ овог идеала обелодањује се јасно кад се уочи противуречност његова са моралном свешћу, која боде очи и изазива гађење већ сама по себи, без обзира на све остало што за њом стоји а што пружа очајну слику човечанског живота. Колико је само срамотна фигура човека осуђена нато да ствара друге робовима, и да сам постаје робом, да сеје смрт и да сам буде покошен од смрти, и то стерилно, остављајући за собом само изглед на блаженство окрутног подсмеха којим се бодри привремени тлачитељ класа и народа, или други, од првога врло мало различан, изглед на уметничке неронске свиреце страсти. Или, ако би требало рећи што у одбрану ове идеологије, ако траже од нас да је, у теорији, модификујемо и дотерамо, да би се могла довести у однос према моралној свести, као борба која није окончана сама собом, те није стерилна, већ има за циљ све више морално дизање човека, при чему херој постаје заточником добра; ако се дакле сами начини ове борбе поставе у сасвим другу светлост, да постану јасни и разумљиви, — онда ћемо и тим путем мало по мало доћи до појма борбе за слободу, која у себи садржи сукобе и антитезе, те која неће у случају потребе одбити ни побуне или ратове, нити ће се колебати и устручавати пред жртвама и крвљу, које је човек одувек приносио и проливао ради оплођења своје историје, То би, према томе,

било довођење лоше копије натраг у добар оригинал, према

40.