Nova Evropa

остали сами на Балкану да га бранимо; ја не знам, шта ће бити у оном случају, ако нас остали словенски народи пусте да заиста као пре неколико векова сами бранимо независност Балкана, и овога пута успемо одбранити, да ли онда заиста неће доћи до наше хегемоније 7!...“ Шта значе ове речи, ма с које се стране узимале, поготово када уз њих иде уверење, и уверавање, да смо „ми стварно данас међу балканским народима најачи, те нам тај факат налаже дужност да према другој и млађој браћи будемо што отворенаји и широкогрудији“; а та се наша дужност, односно судбина, састоји у томе, „да морамо бити готови и да гинемо, иако то не желимо...“

Ко то хоће и мора да гине, и откуд то ратоборно расположење, поред све вере у ново и у Друштво Народа7 Чему говорити о „крви која би се поново могла просипати Балканом“! — Говоримо отворено. — Г. Маринковић, и они узи иза њега, они који верују у њега, и који на исти начин као он верују у мири у Друштво Народа, говоре и раде овако само зато што за њих крв и погибија значе — крв и погибију других; у најгорем случају, оно што су већ доживели: да са министарских фотеља посматрају општи метеж и пропаст света, и да на експерименту бране и доказују своју тезу о изолованости или неизолованости нашег положаја. Г. Војислав Маринковић, откад је у политици, био је опортунист, и клонио се крви и погибије, ма и само политичке. Данас је он још у повољнијем положају него икад; док цела земља стрепи и чека, да се састави влада, те да се спречи глади донесу најхитнији закони, Господин Министар из постеље зауставља ток политичког живота и продужује кризу за читаве дане, зато што не дозвољава да ико мимо њега одреди ко ће га замењивати док он болује или пландује, док се не врати да настави примењивати своје тумачење принципа „Балкан бал-

канским народима" —- па макар, на крају крајева, остали ми сами на Балкану, и на свету, да га бранимо!... Г. Маринковић је болестан, — то је познато, и то је очи-

гледно, Његова политика носи видне трагове његове болести, његова фантазирања, како би он рекао. Али откуд да та грозничава и склеротична политика наилази на одобравање Демократског Клуба и Народне Скупштине2 Откуд веровање, да је Војислав Маринковић најпозванији, управо једино позван, да води данас нашу спољну политику — Један од узрока је поуздано и тај, да је баш Г. Маринковића запала част, да потпише —- напоредо с Аристидом Бријаном — уговор о француско-југословенском савезу. Дабогме да је то пуки случај, и ми смо то већ једном приликом истакли; а и сам Г. Маранковић био је доста увиђаван и опрезан да то, у интимном кругу, отворено призна, Али је он ипак пропустио да правилно схвати суштину овог значајног савеза, и да пред

102