Nova Evropa

Да се још мало позабавимо с типом модерне интелектуалке, Оно што човеку највише пада у очи кад говори с фанатичним феминисткињама, или чита понеку њихову књигу, или слуша њихова предавања, јесте њихова безгранична трезвеност и сухопарност у расправљању и решавању појединих питања. Могу смело рећи, да се никад ниједан мушкарац неће успети на онај степен филистарства и савршене непоетичности како је то успело многим женама које студирају, А разлог томе сам горе споменула: студирање им је више шкоцило него користило, јер је добрим делом угушило њихов женски инстинкт. Интелектуална феминисткиња, како већ рекосмо, гледа све на овом свету кроз медиј својег хладног разума. Ко није толико пута читао у књигама феминистичких писаца, да би однос између мушкарца и жене требало из основа „реформирати", или, како то феминистички аутори воле да кажу, „сублимиpara"? A то значи, да интелектуалка, при својој књишкој мудрости и неслутећи, верује да може љубав — која, у ствари, као бајна вила неразума стоји посреди између мушкарца и жене, — уврстити у низ својих извитоперених схватања. Она је хоће, такорећи, рацијонализовати и експлоатисати, прописујући јој каква би требало да је па да буде од користи за друштво. Интелектуалка никако не признаје право ирацијоналних људских потреба, — чак ни не осећа њихово постојање; осети ли их, случајно, она се морално згрози. Она хоће да да свим питањима живота сасвим смишљен, практичан циљ, што за нас остале људе, који волимо живот управо ради његове божанствене бесмислености, значи одузети томе животу све оне вредности које га вишем човеку тек чине вредним живљења. Она не слути да је за нас остале, који тражимо Бога, мушкарац онај који ствара прелаз од свакодневног ка вишем, светлијем, и лепшем животу и свету, — ка свету невидљиву али од нас наслућену, који тек нашем животу даје смисао, вредност, и значење, На свима подручјима и у свима појавама религије, уметности, музике, и поезије, слушамо и упознајемо мушкарца као глас генија кроз који нам говори Бог, — зато је, на очиглед дивног дејства наше цивилизације и божанственог стварања уметности, велика незахвалност, па чак и бестидност од стране феминисткиње кад каже: то можемо и ми!,.. Оваке њене речи најасније доказују њезино потпуно неразумевање и ненаслућивање највиших појмова и вредности. Она не схвата, да жена треба да верује у мушкарца и у његову премоћ, као што и он треба ту њену веру да би могао стварати. Свет мушкарца богатији је, шири, разноликији него нас жена ; он не тражи у нама оно што може боље наћи код својих другова, него баш оно што може да да једино жена са својом душом. Жена господари једино над срцем мушкарца, које је она данас, међутим, од себе често отуђила, наравно ненамерно и несвесно,

240