Nova Evropa

који могу убрзати остварење нацијоналних идеала, али за време српско-бугарске кризе (1913), иако је знао да су црно: рукци први и највећи браниоци српске тезе, — да је Вардарска Долина за Србију, догод Србија не изађе на Далматинску, Обалу, питање живота и смрти, — Хартвиг ипак ни у једној депеши, ни у једном извештају, не говори ни речи да у Србији постоје утицајни војнички кругови. А зна се поуздано, да је Хартвиг тих дана — у месецу априлу отприлике — издао био циркулар свима руским конзулатима да му прикупљају што подробније податке о црнорукцима и њиховој акцији. Он је дакле, све до јунске кризе, са великом симпатијом пратио црнорукачку акцију, јер је она ишла на руку и његовим плановима; но кад је у јуну 1914 осетио да највећа опасност прети Николи Пашићу — а самим тим и његову „сасвим изузетном“ положају у Београду —- од црнорукаца, он је противу ових отпочео огорчену борбу, својствену само безобзирности Николе Хартвига. Познати сукоб у Битољу око првенства здравице Краљу, Хартвиг је намерно изврнуо тако као да се је тај сукоб десио између генерала Дамјана Поповића (а не Војислава Живановића) и окружног начелника из Битоља: то извртање истине било му је потребно зато што је добро знао да Дамјан Поповић, као шеф завереника од 29. маја 1903, не ужива нимало симпатије код ултрамонархистичке цареве околине, — на тај начин, нико у Русији није смео ни да помисли да стане на страну опозиције и целокупне војске противу Пашића! ,„... Да би једном за свагда ставио границу тим неспоразумима (око првенства)“ — продужује Хартвиг свој извештај — „Министар Унутрашњих Дела Протић, неизмеривши све чињенице за и против доказа изложених од стране виших официра, похитао је да изда „наредбу“ о пријоритету грађанске власти, Увређени генерал Дамјан Поповић поднео је оставку... Тај случај надувала је опозицијона штамна, преимућствено младо-радикалска, с намером да компромитује омрзнутога им Министра Унутрашњих Дела. Опозицији је пришла и мала група официра, учесника у преврату од 29. маја 1903, заосталих још у активној служе, а кеји под пленом“ друттва „Црне Руке' искоришћују сваки згодан случај да би посејали раздор и незадовољство међу официрима. За време протегнуте кризе, Краљ је неколико пута призивао у Двор Војводу Путника и министра Стефановића, саветујући им да предузму одлучније мере противу друштва „Црне Руке“, које уосталом никада није наилазило ни на најмање симпатије међу војском, која се паметно уздржава од мешања у ствари унутрашње политике. Како изгледа, Министар Војни је стварно предузео оштре мере према официрима завереницима од 29. маја 1903..." (поверљиво писмо бр. 34. од 3. М!. 1914), Хартвиг се није зауставио на овом: заједно са Пашићем он је тих дана по-

275