Nova Evropa

од традицијоналне линије руске балканске политике коју су му претходници били оставили у аманет, и коју је он сам — док је био под Ламздорфом најутицајнија личност у Министарству — из оправданог или неоправданог опортунизма толерирго. Истина, он је у Србију дошао после Анексијоне Кризе у којој је Извољски бесповратно проиграо био све адуте из вековне руске балканске игре с Аустроугарском. Из мржње према Извољском, Хартвиг је још више осетио одвратност према томе „пријатељском“ руском заигравању с Аустријом, зато је одмах почео да истражује у Београду нове идеје и нове комбинације којима је врло смело и упорно прилазио, и које су догађаји од 1912—1915 потпуно оправдали. Због своје самосталне и недисциплиноване природе, он није могао себи да дозволи да са очајем и подигнутим рукама у вис каска за догађајима старајући се једино о својој читавој кожи, како то чини огромна већина дипломата; вредан и борбен како се само пожелети може, Хартвиг је — напротив — увек истрчавао испред догађаја. А ако никакви догађаји нису били у изгледу, он је одважно презао да их створи, Из свога релативно уског делокруга рада, он се је упињао из све снаге да наметне свој утицај општој спољној политици Руске Империје, и за то му није недостајало ни опште спреме ни стручне способности, —- још мање смелости и личне амбиције. Жељан великих успеха и славе, Хартвиг је понекад претеривао у одважности и играо са политиком као са коцком, У малом београдском дипломатском кругу осећао се као лав у затворену кавезу.

У питањима опште спољне политике Хартвиг се дијаметрално разилазио са свима осталим руским дипломатама и амбасадорима. Сем Извољског, који је због учињене му подвале од стране Ерентала (1908) постао огорчени аустрофоб, готово сви остали руски дипломати, без обзира на Рускофранцуски Савез, били су непоколебиви поборници русконемачко-аустријског пријатељства, тог традицијоналног завета неколиких руских дипломатских генерација. Хартвиг је, сасвим обратно њима, био непомирљив непријатељ Централних Сила, нарочито Аустро-Угарске, За њега је Хапсбуршка Монархија била осведочени злотвор Словена, и опасан „заговоршчик" (завереник) противу мира у Европи, Његова полазна тачка у Београду била је: да Русија хтела-не-хтела мора једном да подели мегдан с Аустро-Угарском; зато се све време бринуо да Русија, у таквом једном моменту, буде у што повољнијој ситуацији од стране Балкана. На Немачку је гледао, такође, са неповерењем, јер је веровао да за „спином" (леђима) бечких заговоршчика увек скривено стоје берлински империјалистички кругови... !

У званичном и приватном општењу са људима, Хартвиг се је исто тако много разликовао од својих руских колега.

258