Nova Evropa

вослављу ни у католицизму; Мерешковски — генијални теоретичар богопостајања — исповеда једну универзалну религију свих људи, и као њен апостол долази на једну кулминацијону тачку до које се је могао попети дух човечји уопште, а напосе словенски, У расном карактеру Словена доминира, једна религијско-мистична црта, која се је једнако одразила у филозофији као и у уметности, у науци као и у животу, Проблеми социјално-етички, нарочито религијозни, заокупљају једнако словенски дух. Зато се и може разумети, да Словени не дадоше законодавце свемира ни изумитеље епохалних проналазака са патентом, а дадоше последњу и најгенијалнију реч у области етике и свих социјалних дисциплина, Да се је Кант бавио проблемом расе колико метафизиком, он би зацело нашао, да је снага словенског духа у трансценденталности, а европског у феноменалности, јер њихова је генијалност у умерености, наша у распуштености. Мистицизам је понор свих наших теорија, мрачни бездан у коме се налазе сва наша транспендентна настојања и умни напори, све наше жеље, сва наша душа, Он је у неку руку лабораториј нашега ума, ван њега наш дух не може се снаћи пред проблемима света и живота, ван њега он је заробљен и спутан, ван њега он је негативан, деструктиван, анархичан, И право каже Мерешковски: „Ми смо у сфери разума и осећања доспели до крајње границе негирања, па ипак смо ми сви у основи свога бића и воље — мистичари“, Ово је врло значајна чињеница, и треба ју имати увек пред очима кад се праве претпоставке о будућој култури Словенства,

Видовићев покрет, као расни покрет, направио је већ давно један заокрет према Словенству и према његовим концепцијама, Словенска је оријентација очигледна, идеологија. посвемашња, Достојевски је непресушно врело, увек на дну Видовићева рада.“

Али Видовићев је рад позитиван, систематичан, промишљен, етички конструктиван, па у извесном смислу и евро-

пејски, ако хоћете, — а Словени су „у основи свога бића и воље — мистичари", „огледало Европе“, створени да лете у своме стварању наопачке — „с напред окренутим петама“,

како каже Достојевски, несистематични, дионизијски пијани, Очигледно је, да се је Видовић отресао мистицизма у своме раду, одбацио трансцендентне спекулације, и пошао једним бољим и: рацијоналнијим путем до крајњег циља, који га једино и најдубље веже за свесловенске концепције. У неку руку, он се расно еманциповао: стресао са себе оне дебеле наслаге сентимената кроз које се наша воља треба мучно пробијати да дође до свога израза. И баш ту, услед тог пробијања, наша воља губи своју примарну снагу, Његов рад је методичан, и само зато, као словенски потхват, може донети оне резултате

303