Nova Evropa

зна се, код таке методе, где се почне, али се не зна где ће се свршити; и, што је најважније, заборавља се, чиме то може свршити за браћу с оне стране границе, Пресудно је, међутим, то да се методама којима се ми много служимо у штамци и на улици не могу пред просвеценом Европом ослабити стварни аргументи Италије, уколико их има, они аргументи преко којих ни веома многи светли умови Европе, иначе необавештени, не могу да пређу ћутке.

Треба да разумемо просвећене Талијане, Они не могу да не воле Далмацију, као што Французи не могу да не воле Канаду. Не сусрећу ли на сваком кораку дах талијанских душа прошлих столећа2 Не сећају ли их наши кампанили, катедрале, манастири, 'палате, све тамо до уских пресвођених улица, њихове земље2 И не казује ли им реч наших људи,и оних који су политички највећи противници Италије, да је њих и дедове њихове такнуло оно чега се не треба стидети (јер се не стиде тога ни Французи), — дух Чинквечента, Сејчента, Сетечента7 Ако они, зато што су Талијани, уочују у првом реду оно што и јест језгро њихове тезе, смемо ли их одвише кривити, и смемо ли се на њих жалити, бар у срцима нашимг... Талијани раде, раде јер воле, и јер је многима од њих Далмација несамо на језику већ — то треба да нам буде јасно — и у срцу. Треба само прочитати оне лепе и срдачне речи што их је пред неколико година Дубровнику посветио фашистички теоретичар Федерцони, неодричући му Словинство, и говорећи несамо као Талијан већ и као човек који има осећај за оно што је вечно велико, А треба видети, онда, с колико разумевања говори данашња загребачка критика о „већ прилично отрцаној и неактуелној теми“ — животу дубровачких госпара |...

Док ми бучимо и лупамо прозоре на радњама талијанских држављана, Италија ради, Раде арсенали, политичке организације, сви до ситне дечице. Раде и научници, јер имају услове за рад. Тај рад научника „pro Dalmatia nostra" mm напросто и без разлике стигматишемо као рад фанатика или плаћеника, место да га оценимо по заслузи, и да пре свега водимо рачуна о томе да је то рад на једном светском језику, по којем ће се свет обавештавати о Далмацији; рад који је, често, за нас и фаталан, јер се осврће само на оно што Талијане интересује, на талијанску прошлост у Далмацији, али који се може паралисати и чинити за нас неопасним само тако ако се свету прикаже, документовано, и она друга, словинска, страна медаље. Грех ће бити наш ако то не учинимо, а да узмогнемо оценити величину тога греха, вредело би да се уради ово: да скупимо оно што су у деценију 1918—1928 успели да изнесу на светским језицима о Далмацији наши и талијански научници, и да утврдимо њихов

390