Nova Evropa

посао, онако како га одаберемо и за добро нађемо. При том избору посла покорићемо се, наравно, ономе што је једноставно и нормално, што је најпрече народу и држави, сећајући се и држећи у виду да је наш заједнички посао пре Рата остао несвршен, те да га имамо наставити. Посао уједињења и ослобођења на Словенском Југу, како се чини, није свршен. Ми имамо да га наставимо онако како смо га радили од 1903 па до 1914 године. Наш преостатак живљења није више дуг; дајмо још од себе и из себе што имамо доброга, топлога, и лепога, окупимо и саберимо око себе још наших млађих другова, да се уз нас уче, и да заволе наше начине и приме наше идеје, и да после из наших руку преузму нашу заставу и одрже је,

Шта пише на тој нашој застави —-: идеализам, либерализам, праведност, истина, и слобода. Слобода! Ето то пише у свакој капи наше крви, То је све, и то је главно, то је језгра целог нашег гледања на свет. То је тежиште нашег оптимизма. Али смо ми данас у незгоди, ја то знам; налазимо се у чудном одношају према владајућим приликама и људима, изгледа као да заправо овамо и не спадамо, и као да се не сналазимо како треба. Сви ми то добро осећамо и добро знамо; но,је ли икада било за нас лепше и угодније7,.. А онда, ни ове владајуће прилике и ови владајући људи нису нешто готово и коначно! Зар нам не показује историја, стара и добра учитељица наша, да често овладају светом, или деловима његовим, сасвим неочекиване заблуде и лажне идеје, завладају пролазни људи, тако пролазни да кад после нестану, заиста без трага нестану, па се живот врати опет онамо одакле је само за време, на силу или случајем, померен, одгурнут, бачен из колосека, запао у мрачан кут! С друге стране, није ни зло ових владајућих прилика и владајућих људи тако велико, огромно, да томе баш никако нема лека, нема спаса, ни побољшања!... Напокон, гледајући мирно и хладно све што се збива око нас, зар ми можемо, и зар ми смемо, да оделимо добро од зла, па да добро узмемо за себе и на рачун наш а све што је зло од себе одбијемо, као нешто што се управо нас и не тиче и зашто ми баш ништа нисмо криви 2 Зар није све то подједнако рођено и наше, зар није то тај народ и такав народ у коме смо се и ми родили, као и дедови наши, и у коме ћемо умрети као и они што су; зар није тај и такав народ, и све што је лепои ружно у њему, заједничко, тако да смо ими ружни колико и сви други, и ако је шта криво — да смо то скривили и ми7...

Не позивам овде другове и пријатеље по имену и лично. Знам само, да их има живих, да су ту у овој земљи, у нашој отаџбини, да имају тешке и тужне тренутке сумњања и колебања, као и ја, али да ипак никада не падају у прах, да нису

378