Nova Evropa

решен и противник ућуткан! Редовна, пак, политичка дијалектика наших странчарских хијерарха, да би помогла своју „тактику“ — у недостатку идеологије —, поставља чак и претњу са самим растурањем народне целине.

Повише свега тога, као да се изгубила колективна равнотежа, свеопшти смисао за средишњи и битни проблем, и, што је најгоре, љубав за земљу, Кроз десет година ми ево посматрамо врло неукусни призор међусобног задевања и свађања народних вођа. Додуше, цела европска јавност данас констатује —- по добро нађеним речима једног француског филозофа „издајство вођа" („Ка #каћлзоп дЧез СЈегс5"); али тешко да ико може, као ми, да прихвати ову страшну дефиницију, као. најбоље тумачење свег нашег зла, које је у првом реду морално, Јер, заправо, оно што се данас збива код наси није, у ствари, друго до очајно и бедно издајство оних који су требали да воде, који су водили, и који још увек воде. Свагде, у свим перијодима историје, када буре догађаја и збивања руше и подижу, и сједињују у заједничку целину, народе који су до јучер били само фрагменти, ничу вође као из земље, дижу се високо, говоре својом личношћу, и сведоче својим животом, Спомињемо само талијанско уједињење, са оно неколико десетака високих и бесмртних духова, који и данас још светле својим сјајем и својим сведочанством, Ми знамо ипак како је до тог уједињења дошло; али упркос федерализму, централизму, и трансформизму, који је и онда стварао фронтове, насупрот пијемонтизму и меридијонализму, Италија је у оним данима дала вође који су стајали изнад сукоба, као путокази, од којих вођена омладина ступала је напред, уверена да у њиховој оставштини лежи будућност и суштина земље и народа. Па и данас, док се у тој истој Италији изгубио смисао оне традиције, има још увек људи који упиру прстом на ту оставштину, зазивајући она светла имена за којима младост иде, и види већ поново обасјана обзорја свога рода који не може да нестане, Напротив, ова наша средина није избацила ни једног такова вођу, који би успео да се издигне изнад овог каоса, те да посведочи речима истог народа једно више веровање, које није оно свагдање свих политичких партија и свих покрета, Кроз десет година ми нисмо чули такорећи ниједне речи из уста наших такозваних народних заступника која би нас било занела својом искреном страшћу било барем навела да се замислимо својом хладном озбиљношћу,. Наших десет година колективног живота нису дале ниједног јединог ч0века који би за собом повео целу земљу, задржавајући изнад дневних распра једно опште уверење, за којим би мноштва хтела и могла да појуре у часовима одушевљења или очајања. Јер нити је Стјепан Радић нити је Никола Пашић, да споменемо само двојицу од најизразитијих, умео и успео да превазиђе свој

187