Nova Evropa

ову земљу, и учинили смо за њу што смо могли, зар не, зашто да она сада Вама буде мати а мени маћеха 2 ... Можда ћете Ви покушати изузети себе, па рећи да сте говорили о Србији као „централном делу народа“ без обзира на себе, објективно; то се не може примити, јер Вас сви држе за Србијанца, а и ко би онда био Србија!,., Или ћете, можда, хтети начинити мене изузетком; захваљујем, али ни то не примам, јер ја, и као лош Банаћанин, исто тако сматрам важним и интегрално животним питањем за Банат границу према Румунима и Маџарима, као што Ви сматрате Моравско-вардарску Линију, или добри Хрвати и Далматинци и Словенци Јадран, Али само као Банаћанин; а као Југословену, мени су све те линије подједнако важне, и ја не признајем ни Банату ни Србији, ни икојем другом крају ове заједничке државе, положај „централног дела народа“, нити икакав утицај или привилегије у том правцу. Па то исто иштем и од Вас, утолико пре што сте Ви Србијанац, Пијемонтез, политичар и државник од којих треба да потиче ова идеологија, и који први имају задатак да овом народу уливају веру у своју жељу и у свој рад на равноправности и благостању свих народних крајева подједнако. Није могуће да Милан Грол не види и не увиђа овако јасне и чисте истине, и да остане при својој теорији о „централном делу народа“. Али ако је ипак могуће, и ако он ту своју теорију — ни на ову нашу молбу, и упозорење шта је на коцки, —- не опорекне, и то одлучно и јасно, онда одиста наступа случај који предвиђа писац горњега чланка: онда смо ми идеолози и присташе Југославије и Југословенства изгубили „фиксно средиште наших илузија“, — јер смо у Милану Гролу, ну врло мало данас живих Србијанаца с њим, гледали нашу последњу наду. Онда, или морамо чекати на друге србијанске политичаре, на нове људе, на идућу генерацију, — или морамо тражити друго средиште, Јер, наравно, маколико нам жао било за Србијом, и за све оно лепо и добро што смо у духу с њоме доживели и од ње очекивали, не може нам пасти на ум луда мисао, да се одрекнемо Југославије и Југословенства, па да постанемо Великосрби, или да одемо у Великохрвате!...

Признаћемо и то сасвим отворено, да нам се не чине нимало ружичасти изгледи, ни за могућност да у блиској будућности реактивна моћ Срба из Србије, након коначног слома данашњих политичара, поврати углед и стару привлачну снагу досадашњем средишту, ни за успостављање новог Пијемонта

_ван Србије, који би око себе искупио и равном љубављу штитио и бодрио све делове народа. Од Загреба — који би после Београда први, и готово једини, долазио у обзир — дува данас хладан сепаратистички ветар, па су тамо дискредитована и имена илирства и југословенства, Чак се и социјолошке основе

158