Nova Evropa

Радићеве доктрине, после његове смрти, из темеља љуљају; његови бледи епигони и наследници без даха враћају се на врат на нос ка „хрватском праву“, сусрећући се на истој линији са Г. Трумбићем, некада председником Југословенског Одбора а сада вођом Великохрвата, који у својим говорима и изјавама помно избегава да се и речју дотакне пречанских Срба, показујући очигледну тенденцију да их прогута у слободној и самосталној Хрватској, на исти начин као што су хтели поступити с њима радикали у Великој Србији; а притом постоји још Коалиција са Самостално-демократском Странком са којом се бори на истом фронту противу србијанске хегемоније! И F, Трумбићу и данашњем вођству Хрватске Сељачке Странке мутно је пред очима, па они праве свој политички рачун пуштајући с вида многе крупне чиниоце и чињенице, међу њима на првоме месту: да ниједан Србин из бивше Аустро-Угарске, па ни већина Хрвата, особито хрватских радника и сељака, неће нипошто пристати нато да насиља београдске чаршије замени хегемонија загребачке господе. Оно мало великосрпских успаљеника, чијој је застарелој идеји Пуниша Рачић задао смртни ударац, представљају исто тако последње трзаје нацијоналистичког шовинизма у Београду као и ова шака хрватских федералиста у Загребу. Њихов је час куцнуо, и ово је вероватно последња прилика да се још покажу живи пред светом. Да су и сад могли, ма и на кратко, ускрснути као реакција на великосрпске бесомучне подвиге —, криви су поглавито одговорни професијонални политичари у Београду.

На србијанској страни лежи, напокон, и главна кривица за срамну и нечувену такозвану ампуташку кампању, која ће угледу и кредиту наше земље, и сваког нас понаособ, више нахудити него револверски хитци Пунише Рачића и „идеологија“ његових сумишљеника у Србији и његових сличномишљеника на хрватској страни. Али су исто тако криви, као јатаци, и пречански политичари, који ову једног поштеног народа недостојну причу и игру о ампутацији подгревају и распирују,. Нечувено је, и нема примера у свету, да људи којима је поверена судбина једне велике земље и једног доброг народа долазе на чудовишну помисао о сечењу, ампутовању, појединих народних делова, без икакова стварног узрока, напросто зато што се сами не осећају способни, или што су одвише комотни, да управљају целином, а немају воље и храбрости да то отворено кажу, па да управу предаду у руке другима, Али је исто тако срамотно и беспримерно у културној историји човечанства, да њихови политички противници искоришћују ову слабост и ову неспособност за рушење угледа целе земље, као да тиме не доказују да ни они нису дорасли задатку да управљају целином и да приме одговорност за све на. своја плећа. Очигледно је, да су водећи фактори у Бео-

159