Nova Evropa

· оно обично низање факата, везаних искључиво површним и материјалним догађајима и карактеристикама, а изложеним непрестано опасности да се раскину, већ је напротив оживљена борбом и покретима идеја, тако да постаје изразом самога живота, и остаје сведочанством свих трзаја, узнемирења, узбуна, смирења, и тежња, кроз које народи и човечанство пролазе да би се, коначно, једампут приближили своме циљу, Јер — како Кроче савршено опажа одмах на првим страницама ове своје Историје, док приказује још целу Италију како се трза у несређеним приликама првих година, —: „Народи, нимало различно од појединих особа, немају друго посланство до оно опште, које се састоји у томе да људски, Т. ј. идеалистички, живе живот, радећи било са материјама или у приликама које им се пружају, помичући стално свој поглед са земље пут неба, а с неба опет к земљи,.,."

Онде где завршава конклузивна синтеза „Историје Италије“, започињу ономад објављене „Странице о Рату", на којима је Кроче сабрао, у новоме издању, све оно што је он имао прилике да напише пред сам Рат, у часу талијанске неутралности, затим за време Рата, и коначно после Рата, када је „победа дошла, потпуна, сјајна, и — оно што је још боље — заслужена". Као што је познато, Кроче је, према својој идеологији, био у почетку против рата; али када је једном одлучено да Италија уђе у рат, он је остао доследно до краја на страни огромне већине народа, и пратио је са зебњом и надом и поразе и победе, Нападан од стране нацијоналиста, као германофил, зато што је одувек скретао своју позорност и пажњу других на немачке духовне тековине, он углавном на овим страницама полемише и рашчишћава своју позицију као филозофа и човека. Као карактеристика ових страница, писаних пригодно и у часовима непосредно иза реалности догађаја, истиче се и овде високи осећај мере и равнотеже, који му није дозволио да руши ону дистанцу између субјективног утиска и објективне одговорности, Било да расправља о народима који су у ономе часу стајали у најсупротнијем ставу један према другоме, било да поставља или одговара на питање о примату извесног народа (са „посланством“), било да дискутује о правима државе, о нацијонализму и о његовим тенденцама, Кроче успева увек да задржи и сачува тај свој карактеристични еквилибриј, који му, кроз историјску перспективу, дозвољава да загледа тако прецизно у језгро ствари. Чак и онда када најпотреснији догађаји дирају и буне дубоки осећај човечанства, који се крије испод резоновања филозофа, он зна како да одржи мирну свест и да каже своју одмерену и дуго тражену реч. Он потсећа Талијане на Томазеа, који их је, каже, „потицао, нека би се канили мекушности, те нека би се учинили мало Хрватима —"; или им одмах, после значајних

223