Nova Evropa

ријске науке“, у фигурама патријарха, у изјавама аустријске Владе, у лажима Маџара, у објективности странаца, у нашој индолентној заборавности и небриги према великоме времену, у свему томе увек сам гледао неправедан фалзификат, и био свестан, да је све то недостојна рестаурација која дави истину и гуши звуке звона минуле Револуције, Скромна и паметна књига В, Богданова ето вратила ми је мири помирила ме са чекањем.

Из ситних ствари и малих догађаја настаје историја. Све то она после заборави и затрпа. Али је црвени конац апсолутан. Лутке, појаве, поводи, последице, дан за даном који се свако јутро роди да свако вече умре, — кроз сву ситну игру, површну пену, дубоки вртлог, мртву буку, иде нит одређеним путем. У томе ходу је циљ и сврха! Једно је коло: звезда жица свих сабраних компонената из свих сатрвених снага онога часа живота; друго је коло: сребрно таласање замаха из прошлости, кога су у стварима и идејама дали сви мртви, На та два кола је положена равнотежа и историје и сваког историјског гледања. Разлагања В. Богданова су отварање видика.

У радости, што нас Војвођана још има, што нарочито има још добре наше омладине, ја кажем, да у мрачном кланцу нашег похода ка судбини, пре којега смо уживали ведре висине, после којега нас опет чекају сунчани врхунци, по смислу живота чије семе носимо, макако био тежак полумрак наоколо, ја кажем, да се можемо и да се морамо повиновати само једном светлом закону: опстојати и испунити задаћу! То је за мене поука Устанка Срба у Војводини године 1848.

Непрестано људе изненађује и буни конструкција технике. Али је пре машине увек морала постојати мисао, Без идеје нема локомотиве. А макар како мотор био колосалан, за покрет његов треба отпора и трења. На идеално глатком терену окретаће се и најачи и најбржи точкови на месту. То је поговор речима В,. Богданова.

Истичем на крају нарочиту одлику овога дела В. Богданова. То је његово обухватање, сабирање, синтеза, огроман загрљај свега војвођанског из јуначке и дивне 1848, загрљај са љубављу и са свешћу, Раскошно је и богато много нашега живота, и бог га ствара и расипа непрекидно. Па ипак, сваки од њих, и најмањи, и најспореднији, има своју нарочиту вредност, изабраност, одлику, још неисцрпену могућност, јединственост, новину, концентрацију бескрајне множине најдивнијих случајева сабраних баш сада и само сада у једном облику. Када свест великог и поклоњеног живота постоји и у прашини што се светлуца на крилу лептира, како да те свести не буде у човечјој души А активитет свести је љубав. m

%