Nova Evropa

је добро знао на 24 језика, па и много више ако се поједине језичке гране (као например код словенских народа) рачунају посебно. Кад је краљ Едвард учинио своју познату посету у Ревалу (1908), па је естонска штампа приредила банкет европским новинарима, Виљемс је на здравицу одговорио течним естонским језиком, на задивљење и одушевљење свих присутних. У Русији је научио татарски, као и друге језике егзотичних народа кавкаских и сибирских; перзијски је знао врло добро, иако никад није био у Перзији, а санскрит, кинески и јапански, научио је нешто касније. Иако је пре њега Викем Стид одлично познавао Средњу Европу и показао толико интересовања и симпатије нарочито за Јужне Словене, свакако је Херолд Виљемс био први уредник „Тајмса“ за спољне послове који је редовно читао наше листове („Обзор“) и пратио, непосредно из наших писаних извора, шта се код нас догађа и ради, Кад је писац ових редака био код њега, управо пре годину дана, у уредништву „Тајмса“ у Лондону. зачудио се откуд овај угледни енглески новинар познаје „Нову Европу" и чешће се, у разговору, позива на њена гледишта и чланке које је у њој читао. — „Па ја сам Ваш претплатник већ одавна“ —- рекао је нато Виљемс, Одиста, ја сам знао да имамо међу претплатницима и једног Виљемса у Лондону, а знао сам и ко је Херолд Виљемс; али ми није никад пало на ум, да би наш претплатник и уредник „Тајмса“ били иста личност, — Најлепше је било, при свем том, да је овај редак познавалац језика учио језике само зато да би што боље продро у суштину ствари и упознао земље и народе, па сеи користио њима у говору само кад је било, и колико је било, потребно, никад из афектације и ради ефекта, Он је биом научник и новинар, од најбољих, и у најбољем смислу.

O. Пели Дик (Освамиз РеПу Гиск) умро је, у Лондону, још у октобру прошле године, а да наша штампа, ни београдска ни загребачка —- колико нам је познато —, није његову смрт ни забележила. Тако ми водимо бригу о нашим пријатељима, ~

За време Светскога Рата, Пели Дик био је тајником и_ десном руком балканске секције „Међународног Одбора за Исхрану", па се неуморно старао да мали балкански савезник, Србија, буде што боље и што издашније снабдевена свим што је потребно у рату. Особито у критично време повлачења Српске Војске, и после, док се војска опорављала и реорганизовала на Крфу и у Солуну, Пели Дик је, више него сви други, настојао да се одрже редовни транспорти, насупрот свима тешкоћама, па је — као посредник-официр при британском Адмиралитету — удешавао да и приватна британска потпорна друштва добију могућности да одашиљу своје лекаре

127