Nova Evropa

То чинимо поглавито зато што код нас још увек има људи који мисле, и кажу, да је на југословенској страни већи део кривице ако се не може створити обострано искрено расположење за талијанско-југословенско пријатељство, те што не бисмо хтели да се и ово наше мишљење узме као доказ исправности тога надасве погрешног схватања. Убеђени поборници искреног талијанско-југословенског споразума, стојимо на становишту, да на нашој страни нема такове кривице, и да на нашој страни нису никада „показивани знаци потпуног неразумевања талијанских нацијоналних аспирација“, како је недавно било речено у једном београдском дневнику). Није се никад радило о разумевању или неразумевању нечјих аспирација, већ о настојању да што мањи део нашег народа остане изван политичких граница уједињене Отапбине, Ако се ипак може говорити о некакву неразумевању, моћи ће се то казати једино о Талијанима, као што доказује и следећи приказ горе наведене књиге, из пера Г. Алда Валори.

„Суштина књиге" —- каже Валори — „састоји се нарочито у томе, што се износе разлози с којих је Србија, која није била војнички спремна на рат, која није имала особитих ратних традиција, која је дапаче у свом пасиву имала низ пораза, којима може да супротстави једино успех противу неопрезног Поћорека, могла и знала приказати се у дипломатским расправама у тако повољном светлу, да је постигла у мировним уговорима највише успехе, и постала моторним и владајућим средиштем политички хетерогеног конгломерата какав је држава Срба, Хрвата, и Словенаца... Занимљиво је пратити кроз књигу ђенерала Бузинелија готово увек тужну повест ратова у које је српски народ улазио, а који су уопште свршавали на несрећан начин од Марице и Косова, класичних примера потпуних и непоправљивих пораза у ХТУ веку, до гласовитих неуспеха код Алексинца, у рату против Турака године 1876, код Сливнице, у рату противу Бугара године 1885, код Пирота, у једва успелој одбрани од Бугара 1915, и тако даље,., Из целог овог излагања произлази у суштини да се српски војник, иако поседује отпорна и борбена својства у нормалној мери, никако не издиже над нивб осталих балканских и подунавских народа, већ напротив увелико заостаје за турским, бугарским, маџарским, па — по свој прилици и за јако опаданим грчким војником, који је, добро вођен, дао доказа не баш обичног јунаштва, То нам већим делом тумачи и тешкоће на које данас наилази Србија, или боље рећи олигархички српски елеменат, да постане покретним и асимилирајућим органом хрватско-српско-словеначког тројства,

") Види у броју „Политике“ од 10, П,'1929 напис Дра. Л. Марковића „За боље односе с Италијом".

146 |