Nova Evropa

Ток радње се код њега мења, и нове личности долазе увек изненада, неочекивано, али увек оправдано, у згодан час, и психолошки припремљено, Зато, поред склоности к фразирању у које падају јунаци Леонида Леонова, у његову роману има неослабљеног динамизма, и то унутрашњег, духовног,

У јунака Леонова душе су изврнуте, тешко угруване, осакаћене, из њихова срца, такорећи, цури крв. Ако је уопште лепа књижевност један начин откривања, сазнавања, и објаша њења света, и ако у њој готово све зависи од распоредсветлости и сенке, онда морамо констатовати: да Леонов додуше не схвата трагично живот човека, али њега трагично јако занима, и он се увек креће у његову омађијаном колу. Сам писац је здрав, али он слика болесне личности, неморалне појаве (у овом смислу Л, Леонов „надмашује“ Достојевског, који мучи читаоце својим „опаким талентом"). Он густо концентрише сенке, узима људе у најкритичнијим моментима душевне борбе, оронулости, напора, или пада, и у том погледу његов начин стваралачког рада можемо назвати књижевноуметничким експериментисањем. Његови су јунаци тако груписани, и налазе се у таквим односима, како би се што јасније могла истаћи основна замисао аутора, његове идеје; види се да је стварност пресечена баш на оном месту и по оним линијама које су потребне писцу (супротно, рецимо, Тургењеву, Чехову, Горкоме, Буњину, и другима, у чијим делима живот тече „објективно", онакав какав је). У том правцу Леонов очигледно претерује, показујући једну озбиљну ману: страст за увеличавањем, хиперболизам у приказивању било порока било узвишених тежњи. Митја, Агеј (професијоналан разбојник), Мањка, обдарени су сви надчовечанским, готово демонским, особинама, тако да потсећају на бајронове јунаке. Људи код којих треба да преовлађује чулно, имају потенциране мисаоне способности. Ова основна грешка повлачи за собом друге штетне последице: Леоновљеви лопови, убице, проститутке, обавијени романтичним велом, често постају, како смо већ констатовали, бледе маријонете, које покреће само вешта рука редитеља-писца. То се види и при завршетку романа, где аутор само наглашава препорођај и васкрсење Митје, које ми не видимо и не осећамо.

Има још нешто што везује Леонида Леонова и смета му да буде потпуни господар у царству својих слика, — то је његова склоност к патетичном тону. Али његова јака индивидуалност, слобода духа, високи полет маште, најбољи су знаци његове несумњиве победе у будућности, Већ и сада овај млади писац несамо подражава Достојевском него, идући напоредом стазом, даје и нешто ново, своје. А то све говори да ће се Леонид Леонов развити у правог руског писца, и романсијера прве врсте, 1. Митропан.

160.