Nova Evropa

Иза кратког предговора следи увод, веома духовит: „О писању књига уопће, књига о збиљским људима, књига о Лаву Толстоју“ (стр. 7—29), — у којем су нарочито занимљиве оне странице на којима су у облику разговора између више лица, обележених словима грчког алфабета (од алфе до ламбдеј, изнесене безбројне и замашне супротности у суду људи O Толстоју, који је за једне мистичар, за друге рацијоналист, према једнима охол и саможив, док га други држе за оличену скромност и алтрујиста; ит,д.. У „Прегледу Толстојева развитка до Исповеди" (стр. 30—75), писац ове књиге заступа, по моме схватању потпуно исправну, тезу о „јединству“ Толстојеве мисли, његова дела, и шта више и његова живота. Он ову тезу лепо илуструје прегледом основних идеја и биографских факата током првих педесет година његова живота. Затим следе више-мање опширна и детаљна поглавља, изведена на основу помнога проучавања Толстоја, са веома обилатим цитатима у добром преводу, и то: „Исповед, критика Цркве, и истраживање Еванђеља“ (стр, 76—152), „Толстојев религијозни наук“ (стр, 153—258), „Опћа начела у остваривању идеала“ (259—284), . „Преображавање свакидашњице“ (285—313), „Васпитање" (314—4373), „Полни живот“ (374—429), „Наука и уметност" (430—509), „Друштво и држава" (510—634), „Непротивљење злу" (635—686), и „Закључак“ (687—700), „Немојмо заборавити“, завршује свој опширни приказ Толстојеве науке госпођа Милица Богдановић, „да има мало људи у историји човечанства који су тако смело и у тако савршено чистој намери узорали читаво поље етичко-религијозног живота; да их је било мало који су тако свето умели узнемиривати грешно спокојство своје и туђе; да их је сасвим мало тако делило религију од празноверја, Бога чију вољу ми треба да вршимо од кумира ког смо измислили да испуњује жеље наше, И да је Толстој имао снаге да сва питања реши складно, и онако потпуно и силно како их је открио себи и нама, он би можда био највећи од људи које знамо у историји, Али и оно што је учинио остаје неоцењиво, неизмерно, Нека не пишу романа и драма о њему, ни легенде нам не треба. Ко уме ослушкивати живот духа, зна да ни он сам, један од највећих уметника света, није написао тако дубоког романа, тако потресне драме, као што је живот његов" (стр. 700). Овоме нема шта да се дода, и ове речи, уз речи усхићења исто тако им према уметничком делу великога човека, могле би да, у ораховој љусци, даду извод и из овог броја „Нове Европе".

А. Ј.

352