Nova Evropa

Шта си се расклопотао, шта си се уздимио7 За час ће те нестати у даљини! .

Испод мене је лијепа шљунковита дражица, гдје смо се купали, али се шљунак не чује, јер нема вала.

Море је глатко попут стакла. Из мора се увис заскакују малене рибице, Скачу по два три метра високо и далеко, 10 су „голчићи“ |

ад их дјеца виде, како скачу, мисле, да се рибице играју, а оне сироте од смртнога страха скачу, јер их „зубатац“ отвореним раљама тјера! — —

Зашто, Боже Морају ли се створови Твоји међусобно изједати2! — — Зашто нисмо корјеном земљи прирасли, да нас мајка земља соком својим храни2 Зашто не пружамо и ми руке своје према небу као дрвеће гране своје, да нам небо даје, што нам је нужно Зашто нас као љиљане у пољу не одијеваш7 Зашто се не множимо цвјетајући као пвијеће 7 Зашто, Боже2г! — —

ki

Гледам у Крк, Према Сењу ништа него сиве издеране, мртве стијене, Једино у Врбнику је живота! Посљедње га сунчане зраке расвјетљују. — —

Од Врбника према Селцима обала се спушта, те се покрај мора лијепо зелени,

Сунце запада. Облачићи се црвене, а и море се румени. Сад попухне вјетрић, па се море наскорупи, а и оној лађи посред мора набрекнуше једра.

„Бијела једра — дјевојачка њедра

„Да, мој Лиско, коса ми је на сљепочицама већ сиједа, али је срце младо: пјесници тако лако не остаре!“.,.

*

[8

Запала ноћ, мјесец се придигао. Од сењске стране према мени отворио се у мору широк, златан друм, Притмурених очију снатрим — том ме снатрењу буни некакав шишмиш, који око мене лети. — — Не волим шишмише: буди птић, или миш — само не буди половичан! Тај ће шишмиш бити из оне старе пећине, поврх Свете Луције, у којој се легу нетопири, страживали смо је некад, али нисмо дошли далеко, јер је порушена; ваљда од потреса. . У старо доба морао је њоме какав поточић протјецати, касније он пропаде, па се невиђен у море излијева. Такове су наше ријеке понорнице! Неко вријеме весело теку (рекао би; до краја ће тако) док се изненада не руше у поноре!

118