Nova Evropa

зофа Хобса: „Множина, уједињена у једном лицу, зове се Држава“, — такво је порекло Левијатана, овог смртног Бога. — Али Господар Васијоне наставља: „Он је био саздану седми дан. Све функције живота у њему дивно одговарају једна другој; њему није додељено сазнање, —- он је сав утроба, Човечанство је одвајкада укључено у спој његових артерија, а да изазовем, на тајанствен начин, у оним огромним недрима љубав и мисао, ја ћу створити њему слична бића којима ву допустити да прождиру једно друго" .,. И престрашени Песник виде борбу наказа, проклињући час свога рођења, Зашто му је, пита се он, Бог дао сазнање, ако је он само микроб у цреву једне такве наказе2 — Тада, на његов вапај, овако одговара Бог, пуштајући гневне громове: „А ко си ти, који се усуђујеш да мериш својом таштом вагом свемир 2 Цели тај смртни прах, сва телеса која сам ја сам посејао, зар неће постати најчистијим од свих сјајева кад љубав растопи свет 2 Жеђ и злоба ових гломазних телеса само је први знак, који

наговештава пожар љубави... Буктећи — пали! Затворен у гроб — живи! Да ли такав примаш мој свет"... И Песник одговара —: „Примам“...

Једног мајског дана, пусте и гладне 1922 године, на путу између два града полуотока Крима, који је опет постао Кимеријом, тужном земљом античке ноћи, Волошин је замислио да ће, поуздано, пожари, ратови, буне, и време, уништити све наше књиге и документе, и да ће — можда — до далеких потомака нашег поколења допрети само усмено његов стих. Нека би се онда људи будућности, у својој срећи, сетили дана, када је „човек човеку постао — ђаво, крв — спојом душа, борба за живот — законом, а дужношћу — освета“. — „Али ми се нисмо покорили“, кличе Песник; „непокорници, прекорачивши законе природе, у дубини тамница ми смо у себи носили снагу неукротиве љубави, И када су нас мучили, научили смо се веровати и молити се за крвнике. Ми смо разумели, да је сваки човек — заробљен анђео у Баволском облику... Далеки наши потомци, ако ви живите на свету где је све спојено жртвеном љубављу, где је човечанство савладало закон неопходности и смрти, — знајте да у том новом свету има и нашег удела!".,.

Илија Голенишчев-Кутузов.

288