Nova Evropa

прошлост наше штампе на приморју; и, како су то писали млађи људи, који не познају добро нашу политичку повијест, није чудо да су и нехотице направили погрјешака. Тако је, напримјер, један извјестивељ устврдио, као да прије Рата није на нашем приморју било ни правих новинара, ни правих новина! Тому није тако.

Почетак наше штампе на приморју пада у шести децениј Деветнаестог Стољећа, када је у Аустрији престао германизаторски апсолутизам. Повратак уставног стања налагао је родољубима велике напоре у областима парламентаризма, штампе и цијелог друштвеног живота; прво, да се сузбију ненародни остаци из прошлости, а друго да се извојују што већа права. Гребало се је борити несамо против бечког противсловенског централизма, него и против домаћих такозваних „талијана“ и талијанаша, „славодалмата“, аутономиста, па н против властитих људи, који су са својим застарјелим назорима, предрасудама, и робовањем уврјеженим туђим традицијама, правили највећу сметњу сједињењу Далмације са Хрватском. У ту сврху је требало покренути хрватске (словенске) новине на — талијанском језику; јер за чудо, домаћа интелигенција боље је разумјевала талијански него српскохрватски, будући да још није ни било школа, управе, и судства, у домаћем језику; а с друге стране је требало, да се на тај начин говори и противницима народне мисли, и донекле иностранству. Тако је настао задарски „Мах1опа!е". Доста је да се из овога времена спомену Медо кнез Пуцић, Н, Косто Војновић, и Натко Нодило, који је водио смјеле полемике са чувеним Николом Томазеом. Одмах се осјетило да треба новинарски радити и на домаћем језику. Тако је „Малопаје" добио свој прилог „Народни Лист", који је излазио шездесет година, док му Талијани — за вријеме окупације (1919) — нијесу уништили штампарију.

На челу ових културних радника народњака стајао је гласовити књижевник, политичар, бесједник, и публицист, Михо Павлиновић, који би и данашњим нашим новинарима могао послужити за узор савјесности и љубави према народу и народном језику. Премда је и он био изашао из талијанских школа, Павлиновић је својом истрајношћу био допро дотле даје у оно оскудно доба постао, поред Љубише, најбољи наш прозни писац на приморју, који је строго пазио на чистоћу и правилност сваке своје изреке. У духу Павлиновићева народњаштва радиле су више-мање све касније народне установе на Приморју, као Матица Далматинска, „Народни Лист", „Словинац“, „Пучки Лист“, те новинари и остали просвјетни радници (као Вицко Милић, Јурај Капић, Илија Ујевић, Франо Иванишевић, Јурај Бијанкини, Јурај Царић, и други).

308